2. новембар 2016.

КАЗНА

Канџија кожу сијече,
са усана отров тече.
Ријеч кљује буру крви,
невине мукло мрви.

Канџија сијече бијесна,
ужива немилосна.
Мисао трне, крв лије,  
јарна зјена тијело бије.

Канџија сије злост,
слади је бол, нијемост.
Бљеште крваве очи,
зуби рију по нејачи.
  
Канџија у крви плива,
у сјеченој маси ткива.
Крв липти и клија казна, 
граби тама тиранина. 

За невине звона звоне!
Канџија тегобно тоне!
Свјетло истине је пије!       
Џелат дрхти – касно је!

1992.

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић