ТАМА СВЕТЛА

Кораком победника

гази ка трону,

мрви беле лати.

У палати пуној 
шаренога цвећа,

удварача и пића,

на гордој глави 

круна сја.

Сам је!

Недостаје му мирис

згажених лати.

У ЦАКЛУ

Едвард Мунк

Тама осветли у сандуку резбареном 
играчке, хербаријуме, споменаре

и лутку од порцелана.

Буди се, шапуће – не слушам  

шакама гужвам пупољке суве 

и листове исписане.  

  

Уплашена пишти,

успаванку певам:

"У звездано снопље се скриј,
у ритму развигора плеши,

на нечујној харфи свирај,

немире песмом кроти".

Цаклено ме гледа, 
шапуће тајне мора,

бол бисерница, 
записе облутака.

Запева, загрли ме,   

смеје се, светлост сеје.

Зраке сунца росу испијају,
затварам сандук староставни. 
Заспа лутка порцеланска! 

У МЛИНУ

Жрвањ меље

пишти зрно зрело

у радничке руке прах сеје

да хлеб са седам кора пече!

ПРИЈАТЕЉУ

Анђелку Заблаћанском                                
 
Твоје Жар-птице крила су бела   

Победни су лет од несна саздан

Bожански јој пој дар је анђела   

Магични ехо душом озвездан.

  

На билу Ти коб печат је лома  

Сурових дана – клесао их змај

Тврдокоран си, лед, снага грома   

У души принцип: Милости имај!  

Невидна лира свира Ти страсна

Тон јој кô Етар – блесак је оку.  

Кроз ноћ се ори песма мошусна

Пламти као жар у животоку.

Песник си саздан од ватре и станца

У оку Ти галоп белца и вранца!     

2016.

У ТВОМ ПАРКУ

Алекси Шантићу

  

Божанског пера, мисли и стаса 

Из Неретве ледне Орфеј стасао.

Бронзаном оку, усни без гласа

Голуб на длану чуј исклесао.   

Алекса драги, стојиш поносан!

Пјесниче, појем прослави Мостар.

С Ћоровићем, Шолом и Дучићем

Зору си основао, културе нектар.

У Гуслама сијела бјеху чувена

А Бјелушине на стих још миришу

У бехар га утка душом од невена

Да о љубави прољећа пишу.

Твоје су версе позив свој браћи: 

Остајте овдје! Сунце туђег неба...

Вјечна Емина кô икона ће таћи.

А Ти Анку волиш, љубав Ти треба.

Претпразничко вече, опјева дане 
Куће пусте, стрњике печатиш срцем.   
Предбожична пјесма вида Ти ране.

Пјесниче златним писао си перцем!

Јужњачког дерта и миља небног

Стих је Твој љубав, пјева и свира

Души је лет и постање вјечног.

Осјећањем Твој пој тетовира!

Умро наш Пјесник! Мостарци сузни

Збијени у колони, руку склопљених 

Испратили су Те на починак вјечни.

С Олимпа одјекује Твој њежни стих!

2004.

НЕПРЕСТАНО

Босонога вила,

на росној трави

срећицу је тражила,

беле раде брала,

љубичицама певала.

Очима од сунца

огрејала је зрикавце

и песма се заори  

из зелених крила.

Заиграла је као блудница.

Засити смехом посно време,

а под ногама росу успава.

Много дана је прошло.
У мојим мислима 

непрестано игра и пева.

СВИРАЈТЕ СВИРЦИ

Свирај маестро – буди прапорце,

мисли су гладне пуне семена –

језди ми душа кад слушам свирце,

звони у мени срча времена.

Волела јесам – дуго и силно,

таласају се душом сенке сад,

играју слике у оку стално –

звезда ми моја намигну пред пад.

  

Лутам и снујем – сан ми је храна,

точи и вино, и помути ум –

стопе су снене земља незнана

кад опију се и трче низ друм.

Праскозорне су росе увеле,

цакле се дани зора румених –

стопе се у плес на столу сплеле,

лете лептири крила шарених.

Свирајте свирци – из ока срне 

теку тајне, са струнама цвиле

и душа страсна из вина прне –

чаше су празне прошлост испиле.

НЕ

У наше ноћне свијам се сене,

моја жеља сја ко вода зденца,  

ал' таму сам ти прозрела зене,

друге знам вара блесак тог сунца.       

  

Кроз хаљину још руке ти пале,  

ослушкујем грак немих гаврана,   

знам шта би ноћи страсне казале

и бежим, лаж у оку је брана.

Не мами ме у те руке самне,  

лептира памти, крила му лећу

од погледа у очи ти тамне.

Силно те желим, ал' доћи нећу,

у оку ти зри грабљива песма,

бежим, а чежње ткају повесма.

ЖАР И ГАР

Кад грану слике шаптава дана 

и небо крилом запара птица                         

чује се врбин дрхат лијана – 

прошлост се буди озебла лица.

Трепте, шапућу слике нечујно –
калеидоскоп станца камена.

То кресиво је у срцу тајно –

буди се, буја, врисак пламена.

Чедни, румени, кринови расту,

росни ко јутра давнога жара.

Плешу дани на дугином мосту,

свијају лук од жара и гара.

Кад пламен давни у мис'о лије

кринове круне душа развије.

КАМЕНА

Каменим несном

камена дама

круни ноћ

каменим кораком

камену тишину

разгрће

камење у грудима

каменим оком 
котрља

кременом у души 
камени крин

клеше.

ПРОЛЕЋЕ У ДУШИ

У дамарима лута пролеће,

мисао сеје полен живота,

у оку струји жеље нагота, 

снено јато из срца полеће.

И кљуца сочне плодове зреле,  

даје се сласти, лети без стега –
зна време спушта  покров пун снега

испија дане док трају вреле. 

 

Сећања зиму греју из лета –

сочни плодови и осмех сунца

олиставају и голет станца.

Душа од лȇта дамара цвета 

кад заигра у срцу пролеће

и снежно јато птица полеће.

СНАГА

Утони –

у слатке и горке

дубине у себи,

разлистај валове,

разгрни песак,

груменчић пронађи.

Највреднији – Љубав!

Да ти светли

кроз замке и тмине.

Не заборави –

свилена је Љубав

и оком мачјим  

прозри истине,

испреди их и ћути,

бежи од лажи!

Само ћеш тако

спознати рај

Светла у себи! 

ЗВЕЗДАНО

Исконске таласе

покренуо си

у себи – у мени.

Пупољају кринови, 

цветају по пути.

Загризи корен

у себи – у мени.
Као сан сласно 

да расте страсно,  

грáнā горостасно.

Зашумеле су реке

моје у теби –

твоје у мени. 
Љуља се луна,

роје се звездице.