ЗЕЛЕНО

Зелено око поноћно прену

босиљне руке што видати зна.

Славујски пој је сунце семену

које у мени спава ко казна.

Зелене капи реке планинске 

напојиле су лутање зена.  

Нечујни ехо свица су ниске,

заспала лира – ватра путена.

Зелено је  моћ, рујне воћке слад.

Магија речи, инструмент рајски, 

буде у мени ехо румен млад.

И лети душа у чулни свемир.

Даљине моћни пун зденац горски

кроти усамљен светлаца немир.

МИЛУЈ

Милуј ме, милуј и страсти буди

да тонем снена у даље чарне –

распупала срж гладне је ћуди,

вир ћe те гутат, мађије јарне.

Миришеш жудно и ваздух игра,

свијају се у један дах била –

смеше се звезде, врти се чигра,

топоће нам крв, чара нас чила.

 

Капље по пути говор нечуја

и чарлијање на ушне ресе – 

плаве нас трнци и пламен буја.

Шкољка у углу шумове пије –

ноћу ти пева – песма донесе 

мађије моје од сна нежније.

НЕСАНИЦА

Ноћ

немир

несаница

самује птица
соли рубни зид

прошлост испија.

Светлаци вртложе

певају прозбу тиху

печатима у времену.

У тишину су скрити.    

Змај зграбио одсјаје

и покрао житиште

срећно и полетно

неизрасло семе.

И птица слике 
колоплетне

неуморно

свицима 
шкропи 
сабира 
срчу.

28. август 2017. 

КЉУЦА

Мук

кљуца

сушна зрна,

трепете сенки

заруделог сунца,

поломљених влати. 

Лет пепелних мисли

згаришта отиске сеје.

Суза на стаклу клија,

мајска коб боји црно

и доноси и разноси

жеравице и угарке

жедним грудима.

И капље пусти

бесмисла пут

џелата рата,

младости

нестале

у огњу.

Мук!

24. август 2017.

ЧУЛНИ ПИР

Dorina Costras

Украшћу крила соколици,

звезде ока пратити

и на груди ти

слетети.

Упићу мудрост сове,

да мисли ти горке

и сањалице

мирим.

Посејаћу семе невена,

да развијорим ти

сузни осмех

и руке.

Пронаћи ћу тебе у теби

и нечујем мачјим

миловати

жеље.

Додире нећеш осетити,

само перушке чар

и страствено

срце.

Волећеш вировити мој

чежљиве душе пој

и чулни пир

жене.

20. август 2017.

ЗАХТЕВ

Подижу љиљани свој снени врат бели,

буде се мириси из ледне тишине –

у крв су уткани и још нису свели

и заносна песма медоносна лине.

Шушти, пева и пали се иверје,

а уз опој смоле плешу и побесне

чежње наше тајне – нота им безмерје

потече из зденца и цветају страсне.

Ветар ври јужњачки, све на море мири

док се наше пути вртложе, стапају –

ал' играш себично, жеље ми не смири.

У бесној нам борби све звезде нестају,

урликну вучица – беле јој се зуби –

за грло те граби и зубима љуби!

ВРТЕШКА

Отвара стазу незаборава

ноћ хладна светлуцава.

Ври сива вртешка ока

звездама засута.

Не дам! А нешто ме вуче!   

Не! Немојте тим путем!

Скиталице лептири
не слушају ум!

О Боже, шта ли сам ноћас!

Млада или стасала сена?

Разбехарала трешња

или сан годова пун?

Где ли сам? Шта ли сам?

Нема, сама и склупчана.

Цакло ока или камена

бора међу обрвама?

Сланим змијама заробљене

зорно лете сунчане сенке.

Играју, певају загрљене.

Горе свици, свањава!

У ноћи хладној светлуцавој

бије се битка ума и срца.
У сенама ври. Штит је

у бразди бесмисла!

18. август 2017.

МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле. 

    Момчило Настасијевић – Госпи

Кô шкољке бисернице шуме

Кругови лирски и мистиком

Зачарају мисли а дух хране

Тајновита бујна таласања

У злаћане, заумне зоне

Ехо стихова досеже

Заигра куцавица

Миришу боје

Од жуди

Наге 

Звук језиком народним ткан

Тајанствено кô икона умили

Моћне метафорe трн и цвет

Из језгра древна поленом

Посипа мисли и рађају

Праисконска чувства

Плину етерично

Постања чари

И узнесу

Биће

2017.

ИШЧУПАН ИЗ КОРЕНА

Црни вео је прекрио

Цвет, камен, земљу, небо 

У човеку грч. Вриште слике! 

Птичја елегија 
Из крошње трешње 

И на деблу урезанa имена

Траг су да
У ветар се претвара 

Ишчупано биће из корена

И принесено на

Нечастиву трпезу 

Пита се зашто, куда, како?

Као див гази

Скамењена лица

Снежних мисли. Главу диже!

Темељ је, зна

Тићима у наручју

И горком кораку старих

Напред иде

У магли му правац 

Прате га сене остављене

Од истине

Тешке су песнице

А камене стопе пружа

Бисере ствара

У грудној шкољци

Од каменчића са лица

Вера га води! 

Блиста у сузи!

И оку Милостивог!  

5. август 2017.

ВИРНА

Неретва вирна престала је тећи

Кад бачен је у њу прстен и поглед   

A неречених болни грч речи

Зачарао је сунце, клесао лед.  

Над судбином се руке згрчиле

Добује одјек кише у загрљају

А срси од урлика душе миле

По телу тамног ока муње рију.

Ледене руке још осећам, мрве

А љута немост разговетна силна

Немилосно урличе, речи врве

Модра ми од еха мис'о болна

И плави ме из ока слана свила

Укроћена сам у јулском дану

А покорна ћуд ми у гар скупила

Прах љубави, судбину неписану.

На уснама од пољупца згариште!

Жудим да знам да ли дишем у теби?

Како ти душа пије капље маште?

Да ли избледела сам већ у теби?

24. јул 2017.

ЧАРОЛИЈА

Anna Razumovskaya

Обавићу те сунчаним влатима

и посути чаробним прахом,

узети за руку, наредити:

Пођи са мном!

Затвори очи, залутај

у лета мог талас. Стегни ме

снажно за прсте, и око струка

док ритам ври крви невидљиви.

Стопићемо снохватице наше,

слутим мисао: Врати ме!

Али немој, опусти се,

вратићеш се

(ако будеш желео)

слободан као лептир,

бодар и занесен звездама

бистрим од сања остварених.

Желим осећањем тихо брусити

твоје хриди и после чари

слада месечевог вина

тонућемо опијени

у плес капи истине,

жудне румене рукавце,

вајати ружу. Увенути неће!

Горећемо, и у мирису трајати!

3. август 2017.