ВИРНА

Неретва вирна престала је тећи

Кад бачен је у њу прстен и поглед   

A неречених болни грч речи

Зачарао је сунце, клесао лед.  

Над судбином се руке згрчиле

Добује одјек кише у загрљају

А срси од урлика душе миле

По телу тамног ока муње рију.

Ледене руке још осећам, мрве

А љута немост разговетна силна

Немилосно урличе, речи врве

Модра ми од еха мис'о болна

И плави ме из ока слана свила

Укроћена сам у јулском дану

А покорна ћуд ми у гар скупила

Прах љубави, судбину неписану.

На уснама од пољупца згариште!

Жудим да знам да ли дишем у теби?

Како ти душа пије капље маште?

Да ли избледела сам већ у теби?

24. јул 2017.