20. новембар 2017.

УВИЂАЈ

Молим је: Причај, крвари жена.
Жалосно дрхте модре усне њене,
Крвник јој сјај зацрнио зена  
И посекао руке му пружене. 
   
Тамни јој поглед читам, и лице.       
Размишља – у очима страх, горе.
Нестало је сунце а леденице 
У душу заривене капљу, зборе.

Прича нêмо: Мачеви му у оку,
А рију по мени речи иглице.   
Стеже ми грло, тешке руке туку,
Са лица крв лије, шака у срце.  

Наузнак падам, кô змај зева, сева.
Ватра се у свилу скрила, подмукла.
Кô тигар ми у главу шапу зарива
И зубима нога се примакла.

Њен мук још прича: На под падам,        
Вапим, 'Ко си ти, где си се скрио
Кад си ме љубио – зашто страдам?  
Волео си ме – у шта се претворио?'

Покушала лепо, 'Ти си ме грлио.
Зашто ми тело шибаш и сечеш?
Нежне си жеље у моје срце улио,
Мајку свог детета давиш, тучеш.'

Некако истрчим, комшије зовем,
Завесама скривени – нико не чује.
Стиже бесан, 'Кучко! Помоћи нема!'.
Знам, да се не замере, свет страхује.“

Видим, удара је зло – земљу поји,                                                   
Расцепан јој цвет – лије млаз крви.
Вришти беба – не сме да је доји,
За тића су модре дојке отрови.  

Утроба јој плава, зене камене,
А ударају злице, боксерице,
Брутално черече жиле рањене.
Жене нападају само кукавице!

Полиција стигла – она је у крви!
Видим, бес над страхом царује!
„Није крив“, ромори – оком је мрви.
Брани га, крв липти, ране болује.

Вичем нêмо: „Дивљаче! Курјаче!
Звери, не уједај срну рањену!
Окрени се! Не гледај, нечовече!
Чекаш наставак, смртну јој рану!“

Она дрхти! Kрв из ране лије!
О, Боже, видиш Ти ћуд подлу! –
Жена је нêма – катил се смеје. 
Молим Те, Боже, пресуди злу!

19. новембар 2017.

ИСЦЕЛИ

Господе, снаге дај за вртлог усуда
И помози да се мирно, а целебно
Окупам истином ‒ тешка је покуда
Посекла постулат невиности кобно.

Очи кô жераве прсте разјариле
Ватра жеже и сви прелеста трагови
Пишем Ти и молим да те суре силе
Разданиш да дишем ‒ истину осови.

Напад је на мене  огањ речи рађа
Трне ми сјај зене ‒ у свести не бели 
Јер из магле пуцањ кô тата ме гађа
А без речи храбре да мегдан подели.

Господе, Теби се ум моли податно
Помилуј ми срце и исцели сене
Невидне  престола које њише клатно
Огња – и у тамно боји јаство жене.

18. новембар 2017.

14. новембар 2017.

ОРКАН

Из ока оркан рије,
сева вир олујнице 
реч занеме затечена.

Цвет се са камена 
у сунчано скрива.

Гром гради планину,
сирак сеје равницу,
зима пије истину. 

14. новембар 2017.   

13. новембар 2017.

КЛАСАЈУ

Ватрени поглед пржи и меље,   
тајанствени зов разигра вене.
Задрхте немо скривене жеље,    
барјак пада са стене ледене. 
 
Искласа ризом изданка свела,
сплићу се руке и прсти споје,  
а ритам пије тајне из тела 
играју зденци  звезде се роје.

Светлуца игра под велом звезда,
мирише ваздух, цветају лати 
ружу у души пир страсти сазда.

И лије роса кô сребро бела!
Ломе је прсти – немирни сати 
језде и сазру у вртлог тела!

08. новембар 2017.

СРМЕНА

У новогодишњој је сивој ноћи  
синуо пролетњи тон у ластину  
тишину, и греје, руј вина точи                         
зрцали мисао  напи се, вину!

У блиставом фраку заплеса ласта,
небо модро пером и кљуном дирну.
Мелосна магија игре нараста  
из угарка несна кô песма сину.

Згрушала је звона, вила високо,
низ мостове је сјала дугине  
до земље, пут неба, кô сиви соко
питоме голети душе да хране.  
   
Ал' облак кô канџа јој наткрио лет,
а маглени дажд јој слепио перје  
распрсну вир капи у светлаца сплет,
кристално заблешти зрело иверје.

Фрак је око иња у души свила,
развила поносно крила слеђена,
бодра из облака је изронила 
мелодија лире кô Феб срмена!



1. новембар 2017.

02. новембар 2017.

ХЕРЦЕГОВИНА

Из камена Херцеговине израсли
Јаблани – кршни горштаци   
Српом и ливором опасани
На уснама су тужбалице смрзли  
И кротили дивљину воде и земље
Планинске љути и трње купињара 
Вучји им урлици успаванка
А у чопорима дивље свиње
Плодове из укроћене земље
Од камена отргнуте риле и отимале.
   
У Херцеговини бујно расте    
Видарица ретка, трава ива
Као да зна да Херцеговцима треба
Да извида и живне жуљевне трагове 
А вресак и кадуља грле брда
Мушкарцима и женама снагу чувају
Плећима им јаким и рукама радиним  
А душом кȏ млеко мирисном –
Поносни су као расло цвеће из камена
Од најжаркије топлине створено.

Питомина  је Херцеговина моја
Иако пуна поскока и ћуди шарганских.  
Од камена и сунца су јој људи
Клесани ветровима и ратовима
Тврдог лица, а сјајног милог ока
Цео свет су населили
А себе нису раселили
Где год су гнездо свили
Духом се коренима
Својим враћају.

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић