УВИЂАЈ

Молим је: „Причај“, крвари жена.

Жалосно дрхте модре усне њене,

Крвник јој сјај зацрнио зена  

И посекао руке му пружене. 

   

Тамни јој поглед читам, и лице.       

Размишља – у очима страх, горе.

Нестало је сунце а леденице 

У душу заривене капљу, зборе.

Прича нêмо: „Мачеви му у оку,

А рију по мени речи иглице.   

Стеже ми грло, тешке руке туку,

Са лица крв лије, шака у срце.  

Наузнак падам, кô змај зева, сева.

Ватра се у свилу скрила, подмукла.

Кô тигар ми у главу шапу зарива

И зубима нога се примакла.“

Њен мук још прича: „На под падам,        

Вапим, 'Ко си ти, где си се скрио

Кад си ме љубио – зашто страдам?  

Волео си ме – у шта се претворио?'

Покушала лепо, 'Ти си ме грлио.

Зашто ми тело шибаш и сечеш?

Нежне си жеље у моје срце улио,

Мајку свог детета давиш, тучеш.'

Некако истрчим, комшије зовем,

Завесама скривени – нико не чује.

Стиже бесан, 'Кучко! Помоћи нема!'.

Знам, да се не замере, свет страхује.“

Видим, удара је зло – земљу поји,                                                   

Расцепан јој цвет – лије млаз крви.

Вришти беба – не сме да је доји,

За тића су модре дојке отрови.  

Утроба јој плава, зене камене,

А ударају злице, боксерице,

Брутално черече жиле рањене.

Жене нападају само кукавице!

Полиција стигла – она је у крви!

Видим, бес над страхом царује!

„Није крив“, ромори – оком је мрви.

Брани га, крв липти, ране болује.

Вичем нêмо: „Дивљаче! Курјаче!

Звери, не уједај срну рањену!

Окрени се! Не гледај, нечовече!

Чекаш наставак, смртну јој рану!“

Она дрхти! Kрв из ране лије!

О, Боже, видиш Ти ћуд подлу! –

Жена је нêма – катил се смеје. 

Молим Те, Боже, пресуди злу!