СРМЕНА

У новогодишњој је сивој ноћи  

синуо пролетњи тон у ластину  

тишину, и греје, руј вина точи –                         

зрцали мисао ‒ напи се, вину.

У блиставом фраку заплеса ласта,

небо модро пером и кљуном дирну,

мелосна магија игре нараста –  

из угарка несна ко песма сину.

Згрушала је немир, вила високо,

низ мостове је сјала дугине –  

до земље, пут неба, ко сиви соко

питоме голети душе да хране.  

   

Ал' облак кп канџа наткрилио лет,

а маглени дажд јој слепио перје –  

распрсну вир капи у светлаца сплет,

кристално заблешти зрело иверје.

Фрак је око иња у души свила,

развила поносно крила слеђена,

бодра из облака је изронила ‒

мелодија лире ко Феб срмена.

1. новембар 2017.