23. новембар 2015.

ОСЕТИ

У погледу ти пијавице
И сунце је источно 
Хајде, додирни ме

Муком тих усана стиснутих 
Да изгризем ти из грла
Киселог нара оклопљена свилом зрна 

И насладим се смоквама
Распуклим, презрелим 
У жудној тој души, знам, расту
 
У рукама ми спавају змије
Ватрене, грабљиве                                    
Жеља жарног југа их греје  
  
Око тебе свијаће се и сладом тровати
Да горка река у заборав тече
Док жудња спаја далеке обале  

Срце ми је планина с дивљим зверињем
А срна спава у грму склупчана
Не плаши се дивљине

Осети да је варка, а истина срна питома
Залутала у блесак твог ока
Трепери кô лептирица

Тражи пут уплашена
Тражи пут занесена љутим зрнима из нара
И сладом отрована из неубраних смокава

Осети ме – додирни!
Додирни – да оживиш ме!
Додирни – да оживим те!

21. новембар 2015.

ОГЊЕНИ

Лик твој долута 
кроз маглу ока, 

осетих уснули 
лептири прхнули,  

осетих  немир 
утихле брезе,
  
осетих лахор
додира усне,

видех цветају 
два бела крина.       

Огњени бич 
жеље наше смрви.

19. новембар 2015.

ИЗ ЧЕЖЊЕ

Не, нисам ово ја 
Ово је сена мене    
Нестала сам у кишној ноћи    
Да ли је небо плакало  
Или ја ‒ 
Не знам  
Не сећам се  
Али добовање капи памтим  
У срцу барице памтим  
Очи ме твоје чувају   
Том искром живота летим  
У ноћ   
И теби долетим  
У сан ‒
Насмејан
У руке раширене
Из чежње нам вечне.

16. новембар 2015.

РУЖА МЕСЕЧЕВА

Из оштрог трња руже месечеве      
Расту дугиних боја латице–          
Блеште у тами       
  
Цветна се круна на звезди њише    
У оку јој свица пламен –                   
Осветли неспокоја плес      

У блеску свица трепере      
Плач и осмех, трн и латице –       
Плешу загрљени    

Цакле се погледи пламени
Желе лепоту убрати –   
Далека је ружа месечева.

13. новембар 2015.

ПОЛЕН СНА

Мисао си таме ока
за блиставих снова лет
зрело вино, лековита травка 
са планинске врлети
за распусних свитаца плес
кад заболи живот.    

Мирише ти из ока пролеће
ливадско бокора цвеће    
руке се у воћке гранају
полен сна их плоди
да расту и зру и
сласни сок лију.
                                                            
Сок њихов низ груди тече
сипа у врело неуврело 
док певају и плешу мисли 
на расцвалој ливади
где беле раде лати расипају
и бели тепих сна засипају.        

Пахуље крхког маслачка
ветар по грудима веје
злати се иње на сунцу
лети до осмехнутих птица
певају о две планинске реке
које су ток у камен улиле.

Сунчева ружа насмејана
јутро засипа латима
осмех са усана краде.
Не буди ме сунце варљиво
да сањам још хоћу!
Сан је најлепша стварност!

9. новембар 2015.

ИЗ МАГЛЕ ОКА

Сива голубица
тајанственог срца
из сребрне магле ока
развија крила и кида
земаљску паучину.
Изнад облака лети 
умивена пламеним
кишама несаним.

Хербаријум цвета,
прпошно је греје
да раскрила – гори 
изнад спознаја горких,
замки понорних,
утвара моћних, 
у златовез и нектар 
снохватице скривена.

6. новембар 2015.

СВИЋЕ

У пепелној магли мисли
ватру ми страсти
палиш

а по виолини душе
сјај ока ти црног
свира

док капају зраке сунца
са жудних ти усана
по мени.

Живот је песма
и пева је зора
твог додира.

5. новембар 2015.

ПРВИ ЛЕТ

Сјај жеље блиста стидљиве  
У оку две сенке месечеве 
Први им је лет ‒
Дрхти на грудима цвет

У чедности постеље
Ткају тела жеље
Звезде се смеше
Нежно цвет убраше
                                                                               
Зора је сунце разлила
У зенице га улила 
И будна се тела смело
Стопише у једно врело. 

4. новембар 2015.

ВОЛЕХ

Буди ме зора 
а олујна ноћ
у мислима лута
док сунце грли дланове
на белини пути ‒
утиснуте отиске страсне
и сјај ока што пева
о звезданом додиру.

Облачим хаљину чедну
преко отисака ноћних   
да скрије победу греха  
ал' из уздаха срећног
опојно пијем пиће ‒
тече ми венама 
убрзава ход у сивилу дана
и говор тела пева:
Волех ‒ волех!

3. новембар 2015.

КАЛЕИДОСКОП

Калеидоскоп врти давне дане   
У осмехе и сузе поредане   
      
Враћа ми време снова из следа  
Заробљених слика дана од меда      

Вртешка среће у осмехе сложи
Сузни их уздах живота таложи 
  
Песма раскине од сена ланце   
Стихује сету да узре сунце.

2. новембар 2015.

АРАБЕСКА

У кочије ватрене небеске    
Лепе као шара арабеске      
Упрегнуо је сан беле ате     
Да украдене нахрани сате.   

Копита галоп варничи машти    
Из таме билу живота блешти     
Звездају искре – срећа и сета ‒
Милост и бол пољем ноћи цвета.  
      
Цветају искре из поља тавна     
Израсло цвеће је тајна давна  
Лију дугине ноте из перца  
У песму душе за живот срца.    

Сањару песма милује лице
У осмех зоре засади свице     
Вековна је то опстанка садња
А живота грех, милост и кушња.

1. новембар 2015.

СРЦЕ ИЗ КАМЕНА

Yuri Dubinin
Недодир зида камене капије ‒   
Заборави ме кад ти срце студи   
И баци сећање на оштре хриди   
Да наше руже пупољак  убије   

Жеља оживи камене капије ‒  
Заборави ме кад те жеља буди   
Испружиш руке ко жеравне жуди  
А блесак из туђег ока их свије   

Страсти су тамне камене капије ‒
Заборави ме кад зорење сунца  
Ослика усне из ноћног пољупца
И сјај на косе туђе ти расеје

Сећање руши створене капије ‒   
Сети се мене кад страх те ломи  
Са сјајем зеница у дивљој шуми   
Порушићу све сурове капије     

Љубав руши тврдокорне капије ‒  
Сањај ме кад се усне сете вреле     
Чежњивог лета напете нам стреле 
И блеска муње јужњачке олује   

Потражи ме јер сам кључ за твоје сне     
Отвори свог сетног срца капије    
Кад руке желе да славе нас двоје    
А усне уздрхте од чежње вечне

Наћи ћеш ме на капији каменој    
Волећу те нашом песмом љубавном   
И заробити те жељом бескрајном ‒  
Ослободићу те на капији цветној. 

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић