29. септембар 2016.

РАЗЛИСТАЈ

Улиј своје дамаре у моје изворе
и трептајем зене разлистај поноре,  

све дубине гладне, сладне несанице
да се лати шире тајног цвета птице!

Расцветану вини ме до литице,
до највишег врха да заледим свице,

на обалу спусти низ реку планинску,
озвездане стопе певаће по песку!

28. септембар 2016.

СУНЦОЛИКЕ

Сећам се песка пусте далеке
посуте срмом обале тамне,
наше плиме и вриска осеке.
Живе у жеђи душе ми ломне.
    
Сад знам зашто се месец смејао  
таласању и мрешкању сена.     
Звезданих пчела мед је сејао
по нама  сања га магла зена,                
 
а време лопов у сузу скрива.
Тај лузер вара ‒ жеље лутају 
сунцолике, а расте коприва.

Сунце засени ‒ зоре нестају! 
Али памтимо наша лутања!
Не може красти блесак сећања!

27. септембар 2016.

НЕМИР ПЕВА

Немир из душе песму ноћу зри,
у звездано је снопље скривена.
Разлетеле се птице, небо ври,
певају, тече река румена.

Бој страсни пламти у јари ока,
бујају груди  плима прелива.
Немирна река ћудљива тока    
насушне тајне плине, открива.

Водене птице кљуцају свеле 
радосне клице и мисли плодне.
Даљине сјаје, пламте обале

невидне оку, у срцу будне.
И трен животна ломи стихија!
Немире душа у песму свија!

26. септембар 2016.

НЕВИД

Под месечевим смешком жеља зри,
у звездано је снопље скривена.
Разлетеле се птице, небо ври,
цвркућу – тече тајна румена.

Песме лију у невидне реке 
понорнице, а дубине сладне.
Ти и ја смо две воде далеке,
одсјај у оку истине једне.

И врисну страсна из жара ока
и хрле груди у цвет дланова.
Немир је мисли ватрена река
    
и тајно, жудно, по пути снева.
И трен ватрена стихија ломи
душу и тело, а невид громи.

25. септембар 2016.

ЖЕНА ЈЕ ТАЈНА


Месец се смеје, срма му цвета, 
каме сијају, кују оштрице 
ил' су то будне латице цвета,    
из игре тела жудних креснице.

На игру киша звездана лије 
боји је златно, плави, осваја,
лишће шушти нежне мелодије,
човек жену осећањем ваја.      
  
Даје се стидна мушкарцу жена    
и смели му плаве је таласи 
руши се међа, једна су сена,

чедност се блудним вриском огласи.
Кад човек жену срцем опија
чедну и блудну страст joj испија.

24. септембар 2016.

СЛАТКЕ РЕКЕ

Месец сене
скри стопљене
у мреже звездане.  

Бурна крв им сја 
из таласа зена.

Пију се 
дланови и усне, 
груди страсно дрхте,
сребрни бокови трепте.

Пламте била,     
полен лије с тела,
слатке реке теку из врела. 

23. септембар 2016.

ОСЕЋАЊА

Срећа је 
сјај у оку,
лептир на усни
и вечито сећање
на босе ноге,
први плес,
у машталици лет
и дрхтање брезе
у сумраку.

А крик је 
олујни трен
кад усне такну лед
и увене цвет,
па одлута ум
са плодне пољане
којом ходе 
Љубав и Човек. 

22. септембар 2016.

ОДЈЕК

Кад ужели душа свитање  
суну се из мисли орлови   
и досегну небне путање     
да на плес ме поведу снови.

И заплешу васкрсле сене.
Све прошло ми ослика сета.
Очи видим – теку у вене       
твој лик ми на грудима цвета.

Звоне звона светлу у мени!
Вино пије  хлеб на уснама! 
Пој птица ври – небо пламени!
Времена је ехо у нама!     

21. септембар 2016.

КРИЛИМА ЛЕПТИРА


Седам гора и мора сам прешла
у Аладиновој пећини била
и у осињем гнезду,
са јужним ветром једрила,
морских зора мирисе пила,
плесала под црвеним сунцем.

Летела сам машталицом  
и спавала у корову, 
а сузе у осмех скрила.   
Скупила сам ожиљке, 
свила их у лавље раље
да им не приђе нико.

Испод месечеве тајне певам,
испод оловног неба сањам,
наздрављам животу крилима лептира.
Не дам да у души усахне милост, 
истим кораком газим 
закоровљеним пољем и њивом плодном.

Љубав је у мени жива,
листају се изданци здрави – 
све ћуди живота мирисом грле. 

20. септембар 2016.

ПРВА КАПЉА

У првој капљи росе     
урезан ти је лик
и напаја
све моје пустиње.

Кад сам жедна
успем ту капљу у мисли,
заробим искру сунчану   
да обасја ми дан.  

Видим те поред мене,
увек ћутиш,
погледом ми судиш.
Немој.

Не знаш да
живот је пресудио.
Немој и ти,
погледај ме жедно,

осмехом загрли
и љуби ме,
воли као некад,
снагом прве капље росе.

19. септембар 2016.

МОЋ СЕЋАЊА

Сунце се немо у иње сплете, 
жедно у тами, тихо је вене.
        
И од ватре из дубоке сете
леденице се све распламене.  

Узнемири се море у мени,
бура у крви, таласа, пени.

Певају птице, слике ме  вију,    
мисао зори, а сузе лију.  
 
Твог сјајног ока чаробне моћи
узавру море, време не жури.

И ватру точи у самне ноћи!
Логос ломе кô барку у бури!

18. септембар 2016.

НЕСТАДЕ БЛЕДИЛА

Жедни плес свира виолина,
од макових лати руке
привиле се на струк
жене бледог лица.

Стопе су лагане плесача,
а свилена кошуља
милује хаљину
жене бледог лица.

Тршава коса човека игра,
шкакљиво јој чело дира,
маме га усне
жене бледог лица.

Он плеше и пева,
уснама усне мами.
Жена румени –
нестаде бледила лица!

17. септембар 2016.

ЧУЈЕШ ЛИ ЈЕ

Плишане си љиљане
у душу ми посадио,
распевао птице уснуле,
разиграо руке пусте
и звезде уткао у мисли – 
волим те, и нећу ти рећи  

да дишеш ми у тамама,
струјиш у версама
скривено у сваком слогу, 
да ми цветају камене груди
од мирног немира твог ока  
и усана гласног мука. 

Улио си кап сунчану
у ноћ ми, самну, бездану,
разгранао руке суве – 
олистале су,  разбехарале,
јужњачког су пуне жара 
и мајских трешања.

Жена је опет будна,
у позној тишини сања
и снове у стихове тка – 
тихо у њима виолина свира.
Чујеш ли је у свом сну?
Чујеш ли је?

16. септембар 2016.

ТАЈНА ПЛЕШЕ

Ноћ, твоје руке и тајне блудне 
наготу мисли пале ми жудне,

лете, плешу, уз тебе се свију,
леполике се у зоре слију.
 
Тихо љубити, тихо се мора
тон уздаха да не чује гора,   

да се вране на нас не обруше,
да граком наше тајне уруше. 
 
Скривена сипи жеља, а жудна 
скиталица је чедна и блудна,  
  
у сјају ока ти скрасила се,
упила светло ‒ нахранила се.

Желим још пити сјај ока зрели,
жудно испијмо све што сан жели

и нека тела поново горе 
и нека ватра пламти до зоре!

15. септембар 2016.

МОЈЕ СТАБЛО

Питаш ме 
волим ли те?
Не волим те!
Не волим!

Али тренуци с тобом  
пустили су корен 
у мисао, срце, душу
и стабло се грана 
сунчаних листова. 
Бехарају беле лати.
Опија ме мирис. 

Ти растеш у мени 
и веруј, (не) веруј 
Не волим те!
Не волим!

14. септембар 2016.

ПЕСМА ЛЕПТИРА

Лептири лете и сија лице.
Усне ти као грабљиве птице
пале на моје усне су жедне. 
Тајне дубине извиру сладне. 
  
Плави ме наша румена река
од жудног сева црног ти ока.
Цвату љиљани, бели, ветрени,    
тка их у венац жар занесени.    

Латице косу красе мирисне,
заплеле руке жеље су страсне,
чежњиве роје и етар боје, 

утихле песме гласно певају
и покидане струне спајају
јер буде лиру из душе моје!

13. септембар 2016.

ВОЛИМ ТЕ ЖИВОТЕ

Живот је – 
бео, црвен и црн,      
славуја срећа и кукавице плач,     
свилни цвет и вулкан будни,
благи и грабљива олуја,
мирна лука и немирно море.

Спој је љубави и горчине,
милости и суровости,    
вечни круг сунца и леда – 
греје и мрви.

Многи су ми озебли дани,
многи су и насмејани.
Одевени у бело и црно,
у ватрено и шарено,
у хору певају:
Волимо те животе!

12. септембар 2016.

ПОЈ НЕМИХ РЕЧИ

Филиграни сјајни су везени
сунцем које палиш ми у зени.

Грлим те зрикаваца тајном,
невидном, а у песми чујном.
    
Олисталим те волим рукама
и као трешње зрелим уснама.  

Љубим те кад грожђе заруди,
а буке зри и невидно буди.

То густо вино пијем без речи!
Моја љубав је пој немих речи!  

08. септембар 2016.

МОЈЕ ГНЕЗДО

Живот у срце
зарива канџе
и лаје 
на жеље моје.

Дубина тамног ока 
скровиште је, 
угнездим се
и сањам. 

Снови плешу,
милују,
грле ме
да одболим. 

04. септембар 2016.

ЛЕПТИР ЉУБАВИ

Љубав у душу снажно семе сеје, 
на раскршћима ветрова угреје,

усмери ларву да оклоп раздире
и рајска крила крену из чауре. 
   
Лептиру крила расту, шарене 
кад лију кише тамне ледене  

јер се у љубав душа сакрије  
од вијугања скривене змије.   

Љубав животу убрза корак 
и продире у кору светла зрак.

Храбро лептир из тамне чауре
рашири крила у вртлог буре!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић