СЛИКА

Џонатан ван Дорн

Краљ и клошар, у оделу истом,
седе за столом кафанским – душа
од снова старих, покисих листом,
винске ноћи слап самотна куша.
 
Урличе ветар, певају птице,
а сова хуком мисли учвори –
и бразда време боре на лице,
светлуца прошло – расте и хори.
 
Лице човека – камена слика
пут је истине – год урезани,
а очи зденци пијаног лика
 
искричаве су ризнице тајни.
Рађа се, лети – до судњег траје,
бивство доброте светлост постаје!

ОСВИТ ПЕСМЕ

Арунас Руткус

Стари лавиринт зрак озарио,
копље зарио у коровни плет,
избистрио пут — лед истопио,
река напаја тихо тајни цвет.

Круница цвета — пуцају ланци,
ковит северца бруси оштрице,
заржу белци — зањиште вранци,
кроз паучину полете птице.
 
Са извора се дижу маглине —
осветле тајни пут лавиринта,
блеште латице свилне скривене,
разлива се по белини тинта.

Слажу се слова — версе извиру,
рој осећања у смислену бит
и у милозвук пера увиру —
ко из чауре лептир у освит.

ПРЕВИРАЊЕ

Крик низ грло клиза 
Граби га несаница
Главу горе шапће суза
И крила шири птица

Пут у тами саздан 
Надом угреје дан

КРОЗ КАПЉИЦЕ ВИНА

Андре Кон

Сећање лута кроз капљице вина – 
на телу је кратка матурска хаљина,
жераве калдрме ноге босе прже,
а певају мисли и трче све брже.

У хаљини немир планова је знамен – 
косе распуштене, у погледу пламен,
корак је полетан, а жеље путања,
босе стопе трче – младо срце сања.

Ниче трње руже, голе стопе дира,
у хаљини белој тиња кап немира –
младе вара небо – насмешено пада

и процвили сања – стрепња телом влада.
Ране вреле пеку – со калдрмом тече –
замагли се сунце – неста, пада вече.