22. децембар 2016.

ЧИТАОЦУ

Ти читаш песме моје  
Знаш да у њима све је 
Иза сребрног осмеха  
То искре ми душа лије   
 Пламте, у стих их свије     

Немире испева срце
Улије у свице сунце
Помири жеље животне
Дане лукаво сломљене 
И снове неостварене
  
Румени плодове сочне
И наниже житне дане
Милују тихо и нежно
Док разлива им се румен
На живот неми и скривен

Мисао зелени, блиста 
И у стиху се расцвета  
Из сузе најјачег сјаја
У осмех као влат сунца
И пева у души птица  

Шири крила до небнина  
И звездама окупана
Луталица испева лет
Ноте сеје па се смеје
И у сунца сјај се свије

Да не знаш шта око  крије
Да л' плаче? Да л' се смеје?

21. децембар 2016.

ЗВЕЗДА ПЕСНИКА

Борисаву Бори Симићу

Песниче, сета ми се у срце слила ‒      
Видех синоћ ‒ блешти звезда, ал' не пада 
И данас сам ток њен вечни разумела
Ти си заспао ‒ таму сјај песме вида              
  
Песниче, Ти си сликао речима 
Мачванске житне равнице плодне 
А свака Ти је реч срма у бојама
И упија их потка из душе жедне  
                                                                                 
Низао си песме у звездану шкољку    
И у зелено ћутање Битвиног сна   
А кад жаром душе певаш  Мачванку  
У ватромет Ти је гласа уклесана

Божји дар су Ти версе ‒ хране оне родне
А семе им је из равнице исклијало
И набујалo из душе Ти пламене ‒ 
Небески Сањару, звезда је песма ‒ светло!          

4. јануар 2016.

20. децембар 2016.

ИСПОВЕД

Кажу: Данас је твој дан,
Срећан ти рођендан!
Питају: Који? 
– Не знам!

Сваки дан је година.    
Плешем с илузијама    
на малој позорници истине
и великој позорници лажи.  

Сваки дан је година. 
Стопе су у земљу корен пустиле,
а крилима душа небо пара.
Распета живим.

Земљу и Небо мирим.
Таласа у мени језеро,
плави, пенуша, понире.

Од истине је створено,
од сланих капљи расте.
Метузалем сам!

18. децембар 2016.

ОБОЈЕНИ ЖИВОТ

Ветар по животу дува,     
кида латице из снова.  
  
Све те боје шарене          
огрлице су времене.                                                
  
Бела је зора и нада,           
плава сања, у небо гледа,  
        
жута из сунчаног јутра цвета,     
зелена је жеља ‒ ливадом шета,  
 
наранџаста љубав рађа, бујно цвета,   
а црвена по жудњама срца скита.    
 
Сива  тај облак чуда живота     
црну тражи да бела залута, 

а црна је лукава лија 
живот од ноћи изваја. 

17. децембар 2016.

НИКАДА НЕ СВЕНИ

Весела сам мала скривалица,
лети ми у души јато птица,   
у грудима спава нечуј клица 
пролећно зри семе у мислима.
Расте, небо дира листовима!
 
Кад ме маме предели опасни,
лати ветри разнесу јаросни,  
посеју ми ново семе несни 
клија ми у жудњи, небо дира.
И пролећни концерт душа свира!   

Завијоре круне се мирисне
и вину лет птице радосне
јер су јаче  од снаге јаросне 
перје им се паунски шарени.
Снаго срца никада не свени!          

16. децембар 2016.

МОЖЕ

Замишљена реч у оку скита! 
Сузно цвета и песника пита:  

Ти би свој бол да опеваш скрити! 
Може ли сету стих ублажити? 

Може ли у реч жал уливана    
насмејати крик вртложног дана?

Може ли смех сузе која сања  
ублажити неразум страдања?    
   
Може ли корак сломљен ходати     
и сетног срца коб миловати?     

Може ли ледни ток са планине 
смрзнути жар у реци долине?  

Може ли песма живот одморити?! 
Може ли песма живот заменити?!

15. децембар 2016.

ЧОВЕК ЈЕ ТРЕН

Ткање живота браздају снови,    
а жарке бразде крију велови     

и расплеше ноћ вртлог тишина     
да мрви дане пуне урвина.         
   
Дамари лију у разне скаске   
кад разлистају сновима лиске      
 
и латице развеселе уздах  
и свицима дарују предах.  

Песник их скупља, утка у песме  
и досања све што само сан сме.

Путања живота је карневал 
таласа време, човек је трен, вал!

14. децембар 2016.

ЛЕД ВРЕЛИ

У крви јој тече река планинска,         
душа јој обала пуна пупољака,    
песма југа ври у венама, 
северац је немилосрдно ломи,  
кораке радосне горе муње 
скаменила је снове у недрима. 
      
Падају капље бисерне и угљене 
у брзак бистре планинске 
зауставе јој ток. 
Из таласања израњају слике,
камен се расцвета 
потече песма.

Из ње букти сан по сан   
обала се расцвета 
дугом у небо поринута,
пролећним чарима богата.             
Трепере до свитања  
обоје дан.
  
Сутон пада 
време коси обале цветне,  
леди ток планинске реке.

13. децембар 2016.

ОЖИВИ СМРТ

Сурово, безоко, ломе те,
сањиву, рањиву,
срце разбију.

Светлуцаву срчу сакупи,
са истином састави,
свицима опточи,

осмехом осунчаним 
ожиљке извидај,
оснажи,

пут из таме отвори,
постиди доконе, 
пребоји лаж

да осмех не плаче,
да смрт оживи,
да корачаш!

Корачај – без освртања!
Корачај, ти то можеш!
Корачај ка Сунцу!
                         

12. децембар 2016.

СЛОБОДА

Клијају невидна семена,      
расту из залута времена, 
    
вековна тишина их роси,
а тајна тихе душе коси.                                                    

И дрхте крила ноћне птице,
ослобађа из дневника свице

сева, и тече лава времена,   
озелени се долина снена.
     
Суза у смех вечно скривена        
моли жељна, нема, тајена

да смисао дан тишини да  
јер са несна печате скида.

10. децембар 2016.

ПИАНО

Тонови тихог пиана   
капљу и капљу у срце,   
Буде време успомена 
на љубавне слатке ланце.

У крви је музика пиана,
трепери у мастилу живота,  
игра нота у дух је уткана ‒
плеше мисао, корака неста.        

09. децембар 2016.

МОЈА РЕКА

Кô Неретва ледна
каменитог је дна, 

а дивља и блага
водопадна снага,
   
немирна, вировита,  
понекад муљевита,  

тајне тихо роси, 
у пећине носи,

ћудљива и страсна,
поносна и јасна,

тужна или срећна 
понорно је моћна! 

08. децембар 2016.

ТРИПТИХ

Тоне у срчу ломна истина   
кад је уз осмех лије лаж гута
и окрутно вид цепа да лута,   
да се вртложи нема суштина.    
  
Истина пада у лажје ждрело!   
Чељусти мрве – рика ум запти 
док из ране крв липти и липти
бесрам сумње бди и хода смело.  

Истина згрудва у клупко тугу
и мисли јаким спрегнуте амом.
Насмеја се лаж над немим умом,  
ал' борбе блесак обоји дугу!    

07. децембар 2016.

У СЈАЈУ ЗЛАТА

У кавезу златном
слободу черге
славуј сања

да будни снови
и босе ноге
играју.  
  
Шире се шарена
у кавезу крила
немоћи.

Лепет ломни
учворио  
груди. 

Песма сузина
у сјај злата                                            
се стапа.

06. децембар 2016.

ПРАХ СРЕЋЕ

Певају сенке и плешу звезде,       
игра светли, течна треперава,    
ковитла се време, мисли језде,    
из несна расту, тече ноћ плава. 

Кад свиће дан ноћни плес усахне,   
бледе срећних сена тајне моћи,    
а дан задрхти па се осмехне
кад га заспе прах минуле ноћи.   

05. децембар 2016.

МОЈА ОПСЕНА

Дођи и разлистај тишине ми душе,
цвеће са камене капије мирише.
Чувар бесно лаје кад ме лове, руше
и наоштри зубе, на ловце кидише.

Милујем и гребем, а чаурим жеље,
на све стране пуштам звериње све чедно.
У крв тону мисли, час ледне, час вреле,
у венама пеку, теку ми бесплодно.   
  
Тебе целу вечност чекам ја у жеђи,
из прошлих живота моја си опсена.
Молим те капију искушења пређи,

бди, чека те жеља кȏ ружа румена.
Знај, само сам слаба, а несташна жена,
страсна и љубави жељна твоја сена! 

04. децембар 2016.

СТАНАЦ

Видим ‒ у оку букти ми пламен   
Да Ти аура у ноћи блиста  
И да у души тајни сјај оста  
Драгуљни блесак скривен у камен 
  
Дрхтим од слике ‒ Танатос зове   
Негва злог трена гори јаросна         
Уловљена је игра радосна              
У канџе змаја ‒ муње сурове    

Осетих кобни отровни теснац       
И у часу злом снова видех лом        
Тешке Ти ране браздају телом  
А трпиш стамен кô камен станац    

У станцу дања невидна бура
Ноћу сја бујна кô дуге сена
Кишна, сунчана, густа пламена 
Песма истина – сјајна аура!

03. децембар 2016.

ДЕЦЕМБАР

Децембар ми зарио ледене
Смртне ране у душу и лице
Одледиле се мисли рањене 
Јер убојно рију речи злице

Потекли сви дани исплакани
И кобни пад наде у сивило 
Брата смо ти нашли, реч ме рани
Тишам врисак, а застаје било 

Кријем ујед у моје запретено 
Да заварам ближње замишљене
Да не виде срце прободено 
Умом бол лијем у груди стене 

Децембар у мени  око мене
Зарио се кô сабља, свуд пара
Кида корак и леди сјај зене 
Ко вуче конце кад живот вара?

4. децембар 2014.

02. децембар 2016.

СРНА ЛУТАЛИЦА

Дрхтава срна је замишљена
Устрептала без додира зена  
Жељна је, лута, брижна и будна
Тече тихо међ' звездама студна.  

Траже јој слутње мир усамљене
Без сунца маштом су загрљене
И сновима се срцем препусти   
Памти ехо из вртлога страсти.

Жудна река јој постаје тмаста   
Обала у трн ружин зараста       
Устрепте мисли, а заробљене

Низ образ лију, крију то зене.      
Отров испија и ломно пева  
Рањена, блесак окова сева. 

01. децембар 2016.

МОЈЕ ДУШЕ

Два драгуља су у мени снила,
чувају сунце, руј ока, душе. 
Блесак им игра лептира свила,   
црни и плави сјај тмуше руше.

Кад дечје душе живот озаре
крила израсту  руке привију.
"Маки" ми нежни гласи роморе,
кћери слад мајци у реке лију.

Моје душе су лет пахуљица.  
Листам време и живот је сведен
на сјај плавих и црних окица.

Греју и мирна чекам дан леден.
Давни сан ми би кћери имати! 
Хвала Ти што ми сан се узлати!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић