СТАНАЦ

Видим ‒ у оку букти ми пламен   

Да Ти аура у ноћи блиста  

И да у души тајни сјај оста  

Драгуљни блесак скривен у камен 

  

Дрхтим од слике ‒ Танатос зове   

Негва злог трена гори јаросна         

Уловљена је игра радосна              

У канџе змаја ‒ муње сурове    

Осетих кобни отровни теснац       

И у часу злом снова видех лом        

Тешке Ти ране браздају телом  

А трпиш стамен кô камен станац    

У станцу дања невидна бура

Ноћу сја бујна кô дуге сена

Кишна, сунчана, густа пламена 

Песма истина – сјајна аура!