Борисаву Бори Симићу
Песниче, сета ми се у срце слила ‒
Видех синоћ ‒ блешти звезда, ал' не пада
И данас сам ток њен вечни разумела
Ти си заспао ‒ таму сјај песме вида
Песниче, Ти си сликао речима
Мачванске житне равнице плодне
А свака Ти је реч срма у бојама
И упија их потка из душе жедне
Низао си песме у звездану шкољку
И у зелено ћутање Битвиног сна
А кад жаром душе певаш
Мачванку
У ватромет Ти је гласа уклесана
Божји дар су Ти версе ‒ хране оне родне
А семе им је из равнице исклијало
И набујалo из душе Ти пламене ‒
Небески Сањару, звезда је песма ‒ светло!
4. јануар 2016.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!