28. септембар 2017.
26. септембар 2017.
ВОЛИМ КИШУ
Шетам и
Раширим руке
Капљу по мени
Небни немири
Жари плам
Страсне тајанствене разигране
душе
Жудне усне и чоколадне
очи
Милују ме
Чедно и
Паперјасто
Лију и пију ме
Осећам у капима
И блеску си кишнице
И стапамо се у безречју
У чистоту воде утиснути
Блaгословени и крштени
Трајемо док се све капи
Не слију кô семе душе
Светлуцаво и срећно
Да излиста снове
У розету чарну
Небо их поји
А Ти Сунце
Светлаце
Обојиш
Волим
Кишу
Тебе.
2017.
2017.
23. септембар 2017.
19. септембар 2017.
ЧУДАН САН
ухваћен лептир у мрежи трне,
испили снагу, а опна оста,
згужвана грудва, лагана, пуста,
блиста ореол, броди у тами,
плаветно светло душу урами.
Раширила се плавет ко свила
и грудву тела сву обавила,
на муке свикло земно гажено
громом и муњом било пржено
смерно судбину дочека своју
да запечати земљану боју.
И лептир лети звезди далекој
небеска харфа свира му покој!
Где иде душа после живота?
Има ли узлет дах који заста?
19. септембар 2017.
14. септембар 2017.
11. септембар 2017.
5. септембар 2017.
3. септембар 2017.
ЗИМНО
Тик так
Ехо одзвања
Сломљена сата
Далек, дубок, језив
Будна у црној тишини
Горка сам и незнана
себи
А коме да кажем како
боли
Вода пуна трња
Кревет са шилима
Ваздух са иглицама
Ова празна соба злица
Тешким плафоном убија
Трајем у данима
Угљеним тегобним
Сви личе на пустињу
И устајем у глуво време
Палим цигарету
Гледам пахуљице
Плешу, милују лице
И сликају прошле дане
Топе се радосне и бодре
Тихи глас ми шуми
Престаће овај погром
Мудро посеји и посади
Нићи ће воћке, убери
их
Нека сок капа и пени
Ти пиши у тишини
Песма је пир душе
Река и отров упије
Источи све зимно
И живот осветли.
1. јануар 1993.
2. септембар 2017.
СНОХВАТИЦА
стеже,
немирни
ромори тон,
сева у тишини,
свирају виолине,
негде гракћу вране,
чује се и хукање сове.
Копрена пада изненада.
Сама путујем у плавети.
Сновидим сјај сазвежђа,
крила ми звезде красе,
месечево жито сипа.
С тобом заплесах.
Како те дозвах?
Да ли мисао
створи те
жудњом,
а врелина
ока снохвата
загрљај наш јак
и душе нам сплете?
Дишем и пијем лакше
црне снегове и вејавице
из тамнине пуних облака
надојених несаним капима.
Волиш ме усијаним
уснама,
кресницама прстију, и тела,
снохватицом ме привијаш,
ал пламсаји њени издишу.
Последњи магли и неста
јер тренуци лете, теку
у светло зоре, а жар
остао нам у срцу,
гори жишкама,
нежницама.
Сјаји око,
искри
дан.
искри
дан.
2. септембар 2017.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!
Унапред хвала,
Споменка Денда Хамовић