СНОХВАТИЦА

Ноћ

стеже,

немирни

ромори тон,

сева у тишини, 

свирају виолине,

негде гракћу вране,

чује се и хукање сове.

Копрена пада изненада.

Сама путујем у плавети.

Сновидим сјај сазвежђа,

крила ми звезде красе,

месечево жито сипа.

С тобом заплесах.

Како те дозвах?  

Да ли мисао 

створи те

жудњом,

а врелина

ока снохвата

загрљај наш јак

и душе нам сплете?

Дишем и пијем лакше

црне снегове и вејавице

из тамнине пуних облака

надојених несаним капима.

Волиш ме усијаним уснама,

кресницама прстију, и тела,

снохватицом ме привијаш,

ал пламсаји њени издишу.

Последњи магли и неста

јер тренуци лете, теку

у светло зоре, а жар 

остао нам у срцу,

гори жишкама,

нежницама.

Сјаји око,
искри 
дан.  

2. септембар 2017.