слутња стихије прене,
рујнобојне бледе искре,
слап у мени бук стишава,
а слике лете ко ореол,
слажу се у ризницу душе –
богатство у сиромаштву спи.
Јутро је сјаја зимовита,
а у саћу пролеће плаче
пуно пупољака сувих,
пуно сања и сећања,
пуно рађања и умирања,
пуно мене које нема више –
израња сунце тихо разборито.
23. фебруар 2018.