пехар
горки и свеће прислужи,
а блесак њихов ми врисак повија
крваве реке –
плави
и растужи.
Рат ми однесе миле – тебе брате,
од боних прича мати нам уснула,
и отац заспа –
призивао сате
детињства нашег без коби
расула.
Липти из руку џелата крв твоја,
видим му очи – насмејане звери,
плачем, али се не бојим тог несоја.
Молим
се да све драги Бог одмери
праведно – и да никну зрна хлебна,
да усне топи пехар
вина небна.
10. фебруар 2018.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!