Клијају невидна семена,
расту из залута времена,
вековна тишина их роси,
а тајна тихе душе коси.
И дрхте крила ноћне птице,
ослобађа из дневника свице,
букти и тече лава времена,
озелени се долина снена.
Суза у смех вечно скривена
моли жељна, нема, тајена,
да смисао дан тишини да
јер са несна печате скида.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!