31. децембар 2017.

ГНЕЗДА

Руке су ти немир гнезда
пуна гладних птића.
Траже, траже...

Пијучу и пламене срце
усамљене птице.
Небо цвета...

Рашири пепелна крила.
У зденцу твојих зена
угнезди се.

30. децембар 2017.

ФЕНИКС

Несаница је феникс птица,
до високих лети литица,

и бистра је хучна речица,
зањихана златна житница,

прх лептира трепета жудних,
пој песама тужних, а страсних,

кад испод звезданих латица
њише се плес из душе птица.  

29. децембар 2017.

НЕСТА

Језик потајно палаца,
из ока копље баца
у хлебне класове
и невидом суди.
Чита из свеске
коју тинтом
своје душе
исписује.
Истина буја и зри.
Цепам листове
старе свеске.
Светлост је
исписала.
Расу се 
у прах.
Неста.

28. децембар 2017.

28. децембар 2017.

РАДЕ И ПРИЈАТЕЉИ

Пантелић Раде – мудар човек, погледа блага   
Биране речи, тиха гласа, али става јака
Окупио је дружину поета са свих страна.
Гостовали су многи који живе преко грана.                                                                                 
У установи „Влада Дивљан“ једном месечно
На поетском дружењу, подсећа на великане
Да не заборавимо важне трагове у времену.
И награде се поделе за уметност савремену. 
  
Рецитује се, пева, игра, на крају окрепи
Јер наш Раде нам укусне пите направи!  
Мајстор је животно важних умећа –
Раде песник, човек добар, уман, бистроок.  
  
Маестро за клавиром свира, душу дира
И деца радо дођу да научено покажу.
Певају се заборављене песме изворне   
А сликарска платна зидове оплемене.

Раде и пријатељи – вредни и даровити
Цвет су уметности, палета од светлости
Звук верси заносих, дружељубља скуп
За сталне и новодошле уживање и радост!

26. децембар 2017.

27. децембар 2017.

РУКЕ ЖЕНЕ СЕЉАНКЕ

У грудима жене сељанке   
јуначко срце куца    
босиљна је снага
за све што живот донесе,
што зла времена узму.

У грудима жене сељанке
жито се њише, а камен клија,
миришу на испечени хлеб
и тек помужено млеко.
Тече из ока благодатна река.

Руке жене сељанке  
милостиве су и верне
и кад их сунце пече и град бије,
кад бразде испуцале кишу чекају
и кад сузе низ лице лију.

Руке жене сељанке
хранилице су породице,
сунце и снег се у њима смењују,
И кад снежи благородне остају –
миловање су, слуге њиви,темељац кући.

Децембар 2017.

22. децембар 2017.

ЗА ТВОЈУ ЖЕЂ

Пронађи ме у поју тишине,
у сну лептира, лиске дрхтају,
у еху рике лавље дивљине,
у игри срне, језерном сјају.

Пронађи ме у башти босиљној,
смарагдној дуги шара опојног,
поленом сна и маштом сијаној
где чарлија зов ветра јужњачког.

Подарићу ти тамно црвене,
све баршунасте безтрне руже
у месечеве стазе скривене,

само за твоју жеђ отворене.
Заиграј, певај, сан крила диже
са струна лире страшћу творене.  

18. децембар 2017.

СВЕТИ НИКОЛА

Урош Предић - Свети Никола (1883)
Титра пламен, свећа гори
Колач вином поје руке
А Икона лица зари.  

Свети Оче, Заштитниче  
Стабла моје породице
Мог имања, моје деце

Земне дане Ти усвили
Чувај срце од грубости
Лакомости и свих злости.

Дим тамјана и молитве
Окади ми там зидова
И осветли све путеве

Који воде у небесно
Благодатно и светлосно
Бивствовања стремљење.

Слава Теби, Милосрдни!
Радо славим дане славе                                  
Грлим драге, пријатеље.

Свети Оче, славићу Те
Док у срцу дамар бије
Молим Ти се, душа поје:

Помилуј нас и све људе.  
У Твом крилу Чудотворче
Морске струје мирно носе.

Слава Теби, Светитељу!


19. децембар 2016.

16. децембар 2017.

ПОКОРНА

Волела сам човека једног   
и дивље шуме моје 
заробљене звездане душе.

Сањала сам с кистом у руци,
сликала маштом визије
у валерима сунца и пролећа.

Тајно сам писала песме
пером колибрија.  
Ослободиле су ми душу,

а заробила ми је душу
покорна мисао
од челичних стега јача.

02. децембар 2017.

IN VINO VERITAS

Капи кô рубини зрцале се зреле.
Расцвета им рујни Божји нектар груди.
Жедне усне пију, жеље се преплеле,
из чокота сласти семе страсти буди.

Руде пламте плоти, цветају опојне.  
Бујни буке непца и усне помами.
Плете венце лозне немир мисли тајне
и заигра грешно – еха миље мами.

"In vino veritas" ниже страсне сате,
из капљица лију, компонују игру.
омамљених чула, немири се злате.

Предају се жарни рубина таласу.
Рефлексија сија и заврти чигру –
вир винске истине звездицама засу!

24. новембар 2017.

01. децембар 2017.

ОЗАРЈЕ

Сећање струји сладна семена    
из бразде давна хлебна времена.    

Клијају куле, певање птица,
озарје груди и прх латица.

Листају снено, грешно и чедно,
шире се крила пламно и ледно.  

Лете кô чигра, чудни нигдини,                
расуте свице осмехну чини.   

Саплела их у дажд омче суре,
косца охолог харање буре.  

Греју и леде давнашње ватре,   
озари их ноћ, а зора сатре!



29. новембар 2017.

20. новембар 2017.

УВИЂАЈ

Молим је: Причај, крвари жена.
Жалосно дрхте модре усне њене,
Крвник јој сјај зацрнио зена  
И посекао руке му пружене. 
   
Тамни јој поглед читам, и лице.       
Размишља – у очима страх, горе.
Нестало је сунце а леденице 
У душу заривене капљу, зборе.

Прича нêмо: Мачеви му у оку,
А рију по мени речи иглице.   
Стеже ми грло, тешке руке туку,
Са лица крв лије, шака у срце.  

Наузнак падам, кô змај зева, сева.
Ватра се у свилу скрила, подмукла.
Кô тигар ми у главу шапу зарива
И зубима нога се примакла.

Њен мук још прича: На под падам,        
Вапим, 'Ко си ти, где си се скрио
Кад си ме љубио – зашто страдам?  
Волео си ме – у шта се претворио?'

Покушала лепо, 'Ти си ме грлио.
Зашто ми тело шибаш и сечеш?
Нежне си жеље у моје срце улио,
Мајку свог детета давиш, тучеш.'

Некако истрчим, комшије зовем,
Завесама скривени – нико не чује.
Стиже бесан, 'Кучко! Помоћи нема!'.
Знам, да се не замере, свет страхује.“

Видим, удара је зло – земљу поји,                                                   
Расцепан јој цвет – лије млаз крви.
Вришти беба – не сме да је доји,
За тића су модре дојке отрови.  

Утроба јој плава, зене камене,
А ударају злице, боксерице,
Брутално черече жиле рањене.
Жене нападају само кукавице!

Полиција стигла – она је у крви!
Видим, бес над страхом царује!
„Није крив“, ромори – оком је мрви.
Брани га, крв липти, ране болује.

Вичем нêмо: „Дивљаче! Курјаче!
Звери, не уједај срну рањену!
Окрени се! Не гледај, нечовече!
Чекаш наставак, смртну јој рану!“

Она дрхти! Kрв из ране лије!
О, Боже, видиш Ти ћуд подлу! –
Жена је нêма – катил се смеје. 
Молим Те, Боже, пресуди злу!

19. новембар 2017.

ИСЦЕЛИ

Господе, снаге дај за вртлог усуда
И помози да се мирно, а целебно
Окупам истином ‒ тешка је покуда
Посекла постулат невиности кобно.

Очи кô жераве прсте разјариле
Ватра жеже и сви прелеста трагови
Пишем Ти и молим да те суре силе
Разданиш да дишем ‒ истину осови.

Напад је на мене  огањ речи рађа
Трне ми сјај зене ‒ у свести не бели 
Јер из магле пуцањ кô тата ме гађа
А без речи храбре да мегдан подели.

Господе, Теби се ум моли податно
Помилуј ми срце и исцели сене
Невидне  престола које њише клатно
Огња – и у тамно боји јаство жене.

18. новембар 2017.

14. новембар 2017.

ОРКАН

Из ока оркан рије,
сева вир олујнице 
реч занеме затечена.

Цвет се са камена 
у сунчано скрива.

Гром гради планину,
сирак сеје равницу,
зима пије истину. 

14. новембар 2017.   

13. новембар 2017.

КЛАСАЈУ

Ватрени поглед пржи и меље,   
тајанствени зов разигра вене.
Задрхте немо скривене жеље,    
барјак пада са стене ледене. 
 
Искласа ризом изданка свела,
сплићу се руке, прсти се роје,  
а ритам пије тајне из тела 
играју зденци  звезде се роје.

Светлуца игра под велом звезда,
мирише ваздух, цветају лати 
ружу у души пир страсти сазда.

И лије роса кô сребро бела!
Ломе је прсти – немирни сати 
језде и сазру у вртлог тела!

08. новембар 2017.

СРМЕНА

У новогодишњој је сивој ноћи  
синуо пролетњи тон у ластину  
тишину, и греје, руј вина точи                         
зрцали мисао  напи се, вину!

У блиставом фраку заплеса ласта,
небо модро пером и кљуном дирну.
Мелосна магија игре нараста  
из угарка несна кô песма сину.

Згрушала је звона, вила високо,
низ мостове је сјала дугине  
до земље, пут неба, кô сиви соко
питоме голети душе да хране.  
   
Ал' облак кô канџа јој наткрио лет,
а маглени дажд јој слепио перје  
распрсну вир капи у светлаца сплет,
кристално заблешти зрело иверје.

Фрак је око иња у души свила,
развила поносно крила слеђена,
бодра из облака је изронила 
мелодија лире кô Феб срмена!



1. новембар 2017.

02. новембар 2017.

ХЕРЦЕГОВИНА

Из камена Херцеговине израсли
Јаблани – кршни горштаци   
Српом и ливором опасани
На уснама су тужбалице смрзли  
И кротили дивљину воде и земље
Планинске љути и трње купињара 
Вучји им урлици успаванка
А у чопорима дивље свиње
Плодове из укроћене земље
Од камена отргнуте риле и отимале.
   
У Херцеговини бујно расте    
Видарица ретка, трава ива
Као да зна да Херцеговцима треба
Да извида и живне жуљевне трагове 
А вресак и кадуља грле брда
Мушкарцима и женама снагу чувају
Плећима им јаким и рукама радиним  
А душом кȏ млеко мирисном –
Поносни су као расло цвеће из камена
Од најжаркије топлине створено.

Питомина  је Херцеговина моја
Иако пуна поскока и ћуди шарганских.  
Од камена и сунца су јој људи
Клесани ветровима и ратовима
Тврдог лица, а сјајног милог ока
Цео свет су населили
А себе нису раселили
Где год су гнездо свили
Духом се коренима
Својим враћају.

30. октобар 2017.

СВЕТИ САВА

Паја Јовановић-Крунисање Стефана Првовенчаног
Наш Свети Сава, лучом душе своје
Тиховањем у келијама Свете Горе
У божјој промисли чувар је вере
И благородног народног имања
Сужњи га воле што вековне уму
Синџире скину – сазида школе
И лавре од Атоса до Паноније
Свој род у вечност воздигну
Учио нас речи да сабирамо
Јер језик и братство штити
И окупља и после смрти
Чувар Православља смерни
Свети Сава, по рођењу Растко
Син Немањин, краљевић српски
И Божјом вољом принц Цркве
Омоформ је паству прекрио
Све потомке, историју, ране
И подвижништвом чувао Србе
А свете му кости некрст је спалио
Да руше манастире и ломе Kрст
Ал' питомог народа страдања
Пламен божански извида
И рушевине освештава
Расту здања достојна
Борбе, слободе, икона
Свети Сава, мудра глава
У вечности лучезарно сија
Чува и надахњује српски род
Просветитељ и државотворитељ.

2017.


Омофор* ‒ у Православној цркви: нарамник, дугачка и поширока трака од чисте вуне коју архијереј носи на раменима и без које не може вршити никакву свештенорадњу. (грч.)


27. октобар 2017.

СВЕТА ПЕТКА

Света Петка, заштитница ‒
Мук своје душе – путања пуста
Жени се у осмеху скрива ‒
Не да да на лицу заблиста.

Света Петка, благодушна ‒
На животну стазу руку полaже
Жена се у молитве Њој свила ‒   
Кад подивља трње патње блаже.

Света Петка, подвижница ‒
Пред Иконом груду груди буди   
Жена своје бурне дане отвори ‒
Мисли јој поведе из студи.

Света Петка, милостива ‒
Кад уздах рије и крвљу броди 
На склопљене руке чело клоне ‒
У храбри мир душу жене води.

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић