23. фебруар 2018.

ЈУТРО

Горчину буђења
слутња стихије прене,
рујнобојне бледе искре,
слап у мени бук стишава, 
а слике лете кȏ ореол, 
слажу се у ризницу душе –
богатство у сиромаштву спи.

Јутро је сјаја зимовита,
а у саћу пролеће плаче
пуно пупољака сувих,
пуно сања и сећања,
пуно рађања и умирања,
пуно мене које нема више –
израња сунце тихо разборито.

23. фебруар 2018.

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић