Сунце се немо у иње сплете,
жедно у леду, тихо је, трне,
ал' од ватре из дубоке сете
леденице све се распламене.
Узнемири се море у мени,
бура у крви, таласа, пени,
певају птице, слике ме вију,
сећање зори, а сузе лију.
Твог бистрог ока чаробне моћи
валове дижу, време не жури,
и ватру точе у самне ноћи,
логос ломие ко барку у бури.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!