ПОЛЕН СНА

Мисао си таме ока

за блиставих снова лет

зрело вино, лековита травка 

са планинске врлети

за распусних свитаца плес

кад заболи живот.    

Мирише ти из ока пролеће

ливадско бокора цвеће    

руке се у воћке гранају

полен сна их плоди

да расту и зру и

сласни сок лију.

                                                            

Сок њихов низ груди тече

сипа у врело неуврело 

док певају и плешу мисли 

на расцвалој ливади

где беле раде лати расипају

и бели тепих сна засипају.        

Пахуље крхког маслачка

ветар по грудима веје

злати се иње на сунцу

лети до осмехнутих птица

певају о две планинске реке

које су ток у камен улиле.

Сунчева ружа насмејана

јутро засипа латима

осмех са усана краде.

Не буди ме сунце варљиво
да сањам још хоћу!

Сан је најлепша стварност!