ЗАХТЕВ

Подижу љиљани свој снени врат бели,

буде се мириси из ледне тишине –

у крв су уткани и још нису свели

и заносна песма медоносна лине.

Шушти, пева и пали се иверје,

а уз опој смоле плешу и побесне

чежње наше тајне – нота им безмерје

потече из зденца и цветају страсне.

Ветар ври јужњачки, све на море мири

док се наше пути вртложе, стапају –

ал' играш себично, жеље ми не смири.

У бесној нам борби све звезде нестају,

урликну вучица – беле јој се зуби –

за грло те граби и зубима љуби!