19. август 2017.

ЗАХТЕВ

Подижу љиљани свој снени врат бели,
пробуђене страсне латице тишине,
у крв су уткани и још нису свели
и заносна песма медоносна лине.

Шуштаво гранало пали се иверје.
а кроз мирис смоле плешу и побесне
страсти наше тајне, нота им безмерје
и теку у зденац да олуја врисне.

Ветар ври јужњачки, све на море мири
док се наше пути вртложе, стапају,
ал' играш себично, жеље ми не смири.

У бесној нам борби све звезде нестају.
Урликну вучица – беле јој се зуби
за грло те граби и зубима љуби!

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић