ЖАР И ГАР

Кад грану слике шаптава дана 

и небо крилом запара птица                         

чује се врбин дрхат лијана – 

прошлост се буди озебла лица.

Трепте, шапућу слике нечујно –
калеидоскоп станца камена.

То кресиво је у срцу тајно –

буди се, буја, врисак пламена.

Чедни, румени, кринови расту,

росни ко јутра давнога жара.

Плешу дани на дугином мосту,

свијају лук од жара и гара.

Кад пламен давни у мис'о лије

кринове круне душа развије.