У ТВОМ ПАРКУ

Алекси Шантићу

  

Божанског пера, мисли и стаса 

Из Неретве ледне Орфеј стасао.

Бронзаном оку, усни без гласа

Голуб на длану чуј исклесао.   

Алекса драги, стојиш поносан!

Пјесниче, појем прослави Мостар.

С Ћоровићем, Шолом и Дучићем

Зору си основао, културе нектар.

У Гуслама сијела бјеху чувена

А Бјелушине на стих још миришу

У бехар га утка душом од невена

Да о љубави прољећа пишу.

Твоје су версе позив свој браћи: 

Остајте овдје! Сунце туђег неба...

Вјечна Емина кô икона ће таћи.

А Ти Анку волиш, љубав Ти треба.

Претпразничко вече, опјева дане 
Куће пусте, стрњике печатиш срцем.   
Предбожична пјесма вида Ти ране.

Пјесниче златним писао си перцем!

Јужњачког дерта и миља небног

Стих је Твој љубав, пјева и свира

Души је лет и постање вјечног.

Осјећањем Твој пој тетовира!

Умро наш Пјесник! Мостарци сузни

Збијени у колони, руку склопљених 

Испратили су Те на починак вјечни.

С Олимпа одјекује Твој њежни стих!

2004.