невидно ткана без речи храбре,
грабим је бесну, у лету, боли,
отробни ујед висости кобре.
Отров се шири и вене поји,
рачвасти језик, змијска кап туста,
све игра, кипти, крв отров боји,
топлина сунца у калу неста.
Али моћна је и воља брана,
обоји бело ковитлац ума
кад полети реч ко црна врана
и кљује душу, кида без шума.
Кад теку речи ко отров змије
у миру слушај – истина лије.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!