17. новембар 2016.

БЕЗБОЈНА

Посекла ме лаж, низ лице соли,
невидно ткана без речи храбре,
грабим је бесну, у лету, боли,
отробни ујед висости кобре.

Отров се шири и вене поји,
рачвасти језик, змијска кап туста,
све игра, кипти, крв отров боји,
топлина сунца у калу неста.

Али моћна је и воља брана,
обоји бело ковитлац ума 
кад полети реч ко црна врана

и кљује душу, кида без шума.
Кад теку речи ко отров змије
у миру слушај – истина лије.

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић