ЦРВЕНИ САН

Ниче из воде кугла сунчана,  

девојчица је у њој склупчана,

из ока сунце сеје

и зора јој се смеје,

ал' сунчева румен трне

јер облаци небо црне,

и засипају капи ледене

девојчицу из кугле црвене

и дан јој кишни тече

док прикрада се вече.

КРОТКА

Душа је кротка

ретка шкољка,
забисери

жест и буру –

немире у мирну

усидри луку.

Кад јарни талас

сколи мисли,

бесни водопади

обезгласе речи –

потече време
у бисерни блесак.

СЕЧА

Реч сабљаста исече

разбокорало цвеће,

мирисне крунице вену,

мирис им тоне у стену.

Студи коренова мрежа,

скривена се пружа врежа

и пупоља бехар мука,
и зри раздора јабука.  

ПРЕД ИКОНОМ

Из зенице мироносна

исијава снага,

благодатно, нечујно,
бди и бодри. 

Зањихало се светло,
зри хоризонт

и прхнула је птица
из сјаја свица,

увела пера омладила

у светом миру ока.

ЗАГРЛИ МЕ

Била бих твој облак у оку,

у сунце га претворила,

слетела ти ко лептир на усне

голицала их да се насмејеш – 

ако ме загрлиш!

Била бих тај трн у грудима,

расцвала га у ружу,

међу прстима ти паучину

уснама и дахом расплела – 

ако ме загрлиш!

Била бих ти сенка на прозору

као мачка те грлила и прела,

тог рањеног лава у срцу

у јеленски вихор претворила – 

ако ме загрлиш!

Бићу ти сетној души море,

сигурна лука за снове,

бићу све што пожелиш – 
ако ми груди длан твој пољуби.

И ако ме не загрлиш,
из моје душе не идеш!

КАПЉА

Певај ми о нашој страсти,   

лептирима жедног лета,    

сањај ружин мирис цвасти –      

срце самониклог цвета.   

О заносном лету певај,

жеље нежни тон извези,            

снове нам у ноте уткај

да ублаже се белези.   

 

Гризи грожђе усне рујне,

скини с мене све велове,   

истине се напиј бујне

да се чаше пуне нове. 

Откриј сласти сата позна       

које нико до сад не зна –

у срцу их скривам трезна.

Сад ти пева капља вина!

СЕТНЕ РЕКЕ

Душу ми је угрејала

ока ти жеравица –

жеља блиста. 

Из прстију ти ветар

у косу ми се уплео –

мрси је.

У мисли ми немирне                    

цвеће си посадио –

расте.

Сетне реке понорне

стопиле су токове –
страсно.

Вране су долетеле,

цвеће кљуцале –

жар трне.

ГЛАСИ НЕЧУЈА

Крик тишине у твом је оку, 

мук сузе у мом животоку

и маште се слуте жудне,

загрле кроз жеље будне.    

У ромору слатког несна 

изговори тајне усна,  

бистра река брзо набуја 
и оре се гласи нечуја. 

ПРОХУЈАЛО

На грудима се   

житно поље њише, 

извире игра босонога.

Као мелодија душе 

у оку плеше.

Ноте јој сеје 

из склопљених руку

прохујало време.

Сплетене мисли размрси  

зрака светлости блага.    

БЕЗБОЈНА

Посекла ме лаж, низ лице соли,

невидно ткана без речи храбре,

грабим је бесну, у лету, боли,

отробни ујед висости кобре.

Отров се шири и вене поји,

рачвасти језик, змијска кап туста,

све игра, кипти, крв отров боји,

топлина сунца у калу неста.

Али моћна је и воља брана,

обоји бело ковитлац ума 

кад полети реч ко црна врана

и кљује душу, кида без шума.

Кад теку речи ко отров змије

у миру слушај – истина лије.

НЕ ВЕРУЈ

Злогуке вране кљује грак снажно,

искљуца сунце из трена моћна

и уби семе свилено нежно –

крешти бескрила, кида сан срећна.

Ледена ласта пева смирена,

улицом шета, а врисак крије,

скупља роморе и нит корена

да умом сама скрито развије.

Путељком бди и низбрдо рони,

звон мука скупља, истине перце,
блесну тон, звони, загуди бони.

Зри тешка тама, пада на срце.

Не веруј ником ко не зна тебе                        

видети кад је тешко ко себе.                    

ПЕЧАТИ

У немир душе дани сипају

слике – свȇтле, у оку плутају,

невидљивим су везом уткане

у уздах срца и осмех зене.

   

Живот милују, газе и руше,

угризи су и печати душе,

у сјају ока игре светлосне

и на лицу су линије јасне.

НОВЕМБАР

Новембар ниже дане уморне   

Кроз кишне капље и гране голе

Песме су птица утихле чарне

А кукавице кукати воле

Таласа тепих од трулог лишћа   

Кошава живе ждере трагове 

Оголи земља, а грана цича
Стрепи од загрљаја сурове 

У фијуку ветра шум мрења стење

Кршем лутао ‒ оплакива сене 

Под стопама траве слушао мрење 

Чизме су млеле цветове црвене

У мени је сета ‒ стрепња таласа

Бију ме слутње валови зли студни 

Јесен се обесна у груди буса ‒

Мене боли кобни дан још невидни.

ЕХО НЕСНА

Ехо одзвања

кад несан тка    

од блеска из ока      

песму до свитања 

и речи точи
врелина вена –
бродоломне дане
у пијанства ноћна.  

НЕМИЛОСНО

Њишу се тамне ружине лати.

Грле се мушкарац и жена, 

гледају рађање сунца 

на морској обали.

Кугла срмена споро израња, слути   

истиче с тугом драгоцено време     

и никада се више видети неће.

Диктира судбински смер.  

                                                                               

Погледи су заковани за море,

а разумне мисли капају                                     

од блеска барута јаче,   

а живот од жеље.        

Да ли је загрљај зрео?

Да ли би радост трајала?

Загрљени сазнати неће никада 

Мрви мук! Сећањем ће да влада!

СУЗА САЊА

Суза нема лет лептиров сања  

и са стрњишта сећање грања.

Ту лепетају вране крилима,   

а славујски пој је у мислима.    

Срце жене мре – срна гоњена   

и плетенице сече рањена.

У коси, души, руменој усни

трагови – насмејани, пркосни.  

Руке од шарних трепте лептира,   

у храбро срце лију кап мира.   

Чувају чедна тајанства душе,   

ноћне сање јој избришу тмуше.                                                    

САМОЋА

Има једно острво 

где побегнем

кад побесни дан. 

Ту ме драга лица

недодирно грле,

а Молитве
осветле тмине 

Самоћа се зове.

Сретања душа 
у осмехе скрива,
немире мири.
Сигурна је лука
и плодно семе,

гнездашце моје!  

МОМ ТАТИ

Пратим те, мој тата, бол у срцу сева

Сузни ми је данас дан, сан те стигао
А година је да мила мама снева –

Знам, без ње да живиш ниси могао 

Кô на длану кап воде сам те чувала

Ал' знам да сећања су болела те

Кô и мама свако јело ти кувала 

О Јованки својој причао си сате

Ниси хтео кренут са свога прага
Где сен бди, лепа, насмејана, драга

Кроз кућу је њена струјала снага –

Миле маме – твоје песме, пуна блага

Драги оче, љубав ваша је мој аманет 

Остаје у срцу, чипка је срмена

За ово време кад и поздрав је занет

Тражи корист из корова скривена

Кô маму, пратим те тата, на починак 

Мили родитељи у том гнезду спите

И песма јасике нек вам чува санак –

Ветрови звижде у љубав дане свите

Остајем сама, о брату чекам вести 

А ципеле сањам дрвене и јасне –

Спуштам га у ваше гнездо, слутим злости 

Знај  – моја душа бди вредна лозе часне.

23. октобар 2004.

МОЈОЈ МАМИ

Светле тамним сјајем очи миле добре

Болна гледам милост лица глатка бледа:

Сине, чувај тату, дан је да се мре –

Срце ми стеже брижност погледа

Суве сузе гребу, поглед ми је бистар

А горак је ваздух и реч ми је пуста –

Мисао ме сече, пече, вришти ветар  

У прозоре гране бубњају храста 

Копне руке мајке, меке као дечје

Љубим их и чврсто стежем уз мој скут   

И примам милу главу у наручје

Да испратим је на последњи пут

Саме смо, очи су јој пуне светлости

И до врелине лица хлади се тело –

Лете ми мислима слике прошлости

Њен уздах копни на моје срце свело    

 

Драга ми је глава клонула на груди

И тело у ком сам из зрнца изникла –

У мени посан крш и камен се буди

Нећу плакати – главу горе је рекла

Купам је – снагу ми Анђео мој пружа

И у бели вез облачим јој тело –

На усне стављам лати белих ружа

Мамин мирис бди у души неувело.     

23. октобар 2003.     

САМО ЉУБАВ ГРАДИ

Мом брату Тихомиру

Кад месечева суза капне на усне

Вртложе се мисли, заробе у несне     

И у нестале жеље у неповрат –

Рат сече главе, води у суноврат.  

Велики невине опсене и трују –

Ратни пси профит од наше крви кују

Смеју се, богате, док се борба бије

Руше што су створиле генерације.

Младост од младости под оружјем страда

Узалуд јер ратних хијена глад влада  

Сви смо исти, исто нас гранате косе

И све мајке децу испод срца носе.  

Кад нам пород расте душе се пуне 
Кад устаљено руше, старе буне  

И тад су радости, живот соколе

Кад их рат усмрти, исто нас боле.

Имена нису иста, понор је исти – 

Из гротла ратног како у живот пусти

Да л' ће узданице лозу наставити

Баке и деке унучиће грлити?!

Децу рат коси, дело је нељуди 

Ништи што нас спаја, што љубав буди

Младост треба да учи, пева и ради

Воли и диљем планете живот гради.

Мом брату је бистро тридесета текла

Омиљен, стамен, уман, часног порекла

Кобног дана му се изгуби сваки траг                                          

После двадесет две зиме глас црни праг.

У гнезду ми почива уз родитеље

И животне слатко-горке листам жеље  

Шта је могло бити, а није и знам   

Да лажу што нам кажу, све лажу нам. 

Исто се смејемо, плачемо, сви смо исти!  

Један је Свевишњи – поделели га злости  

Мир и Милост даје кад се срцем молимо

И учи нас да у миру добро чинимо.

Људи, да нам ум не отврдне, мислите

Не верујте хушкачима – Живите!

Лаж говорника са трона народ јади –

Живот је један – зло рови – Љубав гради!

Јул 2015.