СЛИКА

Џонатан ван Дорн

Краљ и клошар, у оделу истом,
седе за столом кафанским – душа
од снова старих, покисих листом,
винске ноћи слап самотна куша.
 
Урличе ветар, певају птице,
а сова хуком мисли учвори –
и бразда време боре на лице,
светлуца прошло – расте и хори.
 
Лице човека – камена слика
пут је истине – год урезани,
а очи зденци пијаног лика
 
искричаве су ризнице тајни.
Рађа се, лети – до судњег траје,
бивство доброте светлост постаје!

ОСВИТ ПЕСМЕ

Арунас Руткус

Стари лавиринт зрак озарио,
копље зарио у коровни плет,
избистрио пут — лед истопио,
река напаја тихо тајни цвет.

Круница цвета — пуцају ланци,
ковит северца бруси оштрице,
заржу белци — зањиште вранци,
кроз паучину полете птице.
 
Са извора се дижу маглине —
осветле тајни пут лавиринта,
блеште латице свилне скривене,
разлива се по белини тинта.

Слажу се слова — версе извиру,
рој осећања у смислену бит
и у милозвук пера увиру —
ко из чауре лептир у освит.

ПРЕВИРАЊЕ

Крик низ грло клиза 
Граби га несаница
Главу горе шапће суза
И крила шири птица

Пут у тами саздан 
Надом угреје дан

КРОЗ КАПЉИЦЕ ВИНА

Андре Кон

Сећање лута кроз капљице вина – 
на телу је кратка матурска хаљина,
жераве калдрме ноге босе прже,
а певају мисли и трче све брже.

У хаљини немир планова је знамен – 
косе распуштене, у погледу пламен,
корак је полетан, а жеље путања,
босе стопе трче – младо срце сања.

Ниче трње руже, голе стопе дира,
у хаљини белој тиња кап немира –
младе вара небо – насмешено пада

и процвили сања – стрепња телом влада.
Ране вреле пеку – со калдрмом тече –
замагли се сунце – неста, пада вече.

ОСВИТ

Гејлорд ХО

Кљуцају мисли, тешке, пламене,
испружене су руке склопљене – 
молим за мисли ломне освите
да ми утихну стрепње развите.

Молим да беле полете птице,
плавет дубока извида свице,
милост Свевишњег плине плодиште,
подигне снагу ко појилиште.

Смерно предана,Теби Благости
светлоносној Ти души, Радости,
исповедам се – сушто васкрсне,

Богочовек – и руке милосне.
Прелести* светлост Твоја извида
у освит –  Вера, Љубав и Нада!

*Прелести – (од црквено-словенског: лест – обмана, лаж, заблуда)
стање је духовне заблуде, према православној теологији.

ПОМИЛУЈ БОЖЕ

Ремедиос Варо

Бокори се звук олујне хуке –
око мене ври, с грана се спушта.
У небо гледам и склапам руке
да умири се зебња немушта.

Боже, шта се то креће кроз етар?
Да ли доноси мир или немир?
Помилуј Боже – прхну из душе,
озебло срце расцвета у мир.

Кад Молитва се вине пут неба
и зебња тоне – ко соко пада.
Страх је оружје, свемоћно вреба,

паралише и безверје страда.
Биљурна душа моли, не стрепи –
срце твори Скит* – Молитва крепи!

*Скит – мали манастир

УТЕХА

Arthur Braginsky

Заплео се
корак у трње,
склопих руке.

Скривеног Сунца
семе извире,
пупоља.

Мисли бокорају,
расцветава пут
преко трња.

Вера ме води
у слободу,
и мир.

СМРТ И ЖИВОТ

Ђорђе Крстић

Домовина је сунце,
камен, крвава рана,
тишина која грми
и несанице прасак.

Домовина је ала
што једе своју децу,
хировита је, снажна
и немилосно коси.

Домовина је бунар,
од успомена мисао,
гарава река вирна,
суза у осмех свита.

Домовина су кости,
у колевци плач и смех,
уснице на дојкама,
играрија ногица.

Домовина је милост,
блага Божја реч,
молитва да ране
милује и вида.

Домовина је све што је
било и нестало – смрт.
Домовина је све што
рађа и расте – Живот.

ВИЗИЈА

Ежен Делакроа

Кад ушеташ нагло у предворје ада,
не сопственом вољом нег билом судбине,
стрњике те секу јер све класје страда,
тонеш у пепео – нек душа ти сине.

Кад оштрица косе голе стопе лиже,
а тело ледено и руке спутане,
усмери жар поглед где жеља достиже
да визије из сна слободу одбране.

Вир снаге врлуда и шапућу ветри:
"Не дај да ти ломе дугине путање,
сакупи све сузе у зденце и снатри

да се ведри небо за рајско лутање".
Сваки човек моћно заузда невоље
кад осунча таме моћном снагом воље.

МАЧ И МАСЛИНА

Оља Ивањицки

Забразди у густиш и храбро потеци
у рукавце реке, дубоке скривене,
за Гордијев заплет са мачем у руци,
гранчицом маслине да извидаш ране.

Тад се бистри видик и нада светлуца,
искрчи јој нове путе снага срца,
развеје заплете врзин-кола, пуца
плодни видик и зуј пчела – мед врца.

И корачај храбро да ниче имање
да мач плодоносни сушне дане жање.
Свога ума ралом браздај оранице,

напретку усмери клијале младице.
Сав живот је борба – смена дана-ноћи,
мач и маслина ко горко-слатке моћи.

ГРОМ

Алфредо Родригез

Гром из ведра неба зажди у двориште,
преживели пиште – затрли им путе,
очи наших старих суза пуне тиште,
а деца шерване и ништа не слуте.

У пламену горе сунчане године,
а тешки облаци бацају копрене
преко лица, ума – колоплетно сине
траг жара живота из судбе угљене.

Корак ми је тежак – у глави су птице,
тихе питалице са крилима гарним.
Скупих зрна искри да угреју лице

и угасе свице, децу да нахраним.
Заплесаше руке – око гар разгрне,
опрљене, снажне, ничу ми године.

ТАЈНА ШКОЉКЕ

Anne Siems

Душа ми је
ретка шкољка
претвара
камен у бисер –
немире у мирну
усидри луку

кад завлада бура
и разбије мисли
олујне речи
усне оћуте –
утону у тихи
времена сјај.

МАРИНА

С том девојком у тами прозора
– Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

               Марина Цветајева – Сусрет

У огледалу дете и жена

и стих од крви, млека и меда.

У њему ритам ломности стена,

сунца, олује – богатство, беда,

прогонство мајке и чедо гладно,

а Сергеј* ратник – црвено-бели

скривен у тајне кȏ морско бездно.

Тонови лире по крви жели –

усуд свој пева Мусја прогнана.

У најлепши цвет стасала руски –

Марина је гром – коб распевана.

Преливају се горки бокори

мајке и жене – бол срца рески

у тону стиха анђелски хори.

*Сергеј Јаковљевић Ефрон – муж Марине Цветајеве

СИЛВИЈА

Kelvin Lei

Било како било, ти си увек ту,

Дрхтави дах на крају моје жице,

Водени лук који прескаче

Мој водени бич, блистав и захвалан

Дирљив и захтеван.

    Силвија Плат – Медуза

Колонаду страсти вреба Медуза!

Из огледала пишти срце,

каскада крви и мачји векови,

стаклена верност,

оргијање ума.

Утробне лати вежу за земљу,

а оку Кербера душа је роб –  

лептира пламено небо –  

гласови у глави

светкују, јаучу!?

Под стакленим звоном  

стигме жалац палаца –  

демон грозомори,

светлост тоне у саркофаг –

смеје се Огледало!

Из жеђи за слободом

пулсира Фениксов лет!

Смрт је успон –

растакање у онострано

и калифонију анђела!

БРАНКО

Отад, ево, мину пола вијека,

све спорије откуцаје бројим,

искри иње, примиче се вече,

а ја опет покрај Уне стојим.

Пребројавам потопљене дане

и враћам се у моје Хашане.

          Бранко Ћопић – На обали Уне

Добри чаробњак из пера бела

пушта змајеве и чуда триста –

деца се смеју – радост васцела,  

природа пева – пером је листа.

Сричу се слова куће јежеве,

приче се нижу пером сликане,

ратничке згоде – равне путеве

планини свикле страже бронзане.

Човек у Диву у миру ствара,

истинољубив и варку пара.

Сљезове боје, срце дечака,

видовитом жиг, све црња блага

из ратних дана – и копни снага.

На мосту* суза кȏ петровачка!

*Скоком са Бранковог моста 26. марта 1984. Бранко Ћопић је окончао свој живот, а опроштајно писмо се завршава реченицом: Збогом лијепи и страшни животе...

ОПОМЕНА

Сол Халаби

Створио сам те по лику своме,

дао ти Земљу – планету плодну

где семе класа и зри свакоме,

изворе здраве за душу жедну

  

где срећних птица песма те бодри,

зелене стаблу бујају косе,

игра се река – чело ти ведри,

мирише зора – расипа росе.

Пост'о си алав и ћуди блудне,

побр'о си добра, отров'о воду

посек'о шуме, црпио рудне

ресурсе Земље. Љута је родна!

Затвара циклус! Казна нереду!

Корона ‒ Потоп! Времена судна!

МОЛИМ ТЕ, БОЖЕ!

Албрехт Дирер

Молим Те, Боже –

дива и мрава Ти видиш,

бескрај оранице и зрно проса, 

све наше мисли знаш –

цвећем и игром осемени земљу,

не дај да ничу гробља.

Не дај да мамон ојача! 

Молим Те, Боже –

жедне поји, гладне храни,

брижне благослови, болесне исцели,   

спасавај крштене и некрштене,

грешнике исповеди, окади –

да приме дарове Духа Светога,

пију са извора милости Твоје.

Блажена је душа с Богом!

     

Молим Те, Боже –  

да реч јеванђељску отвори созерцање,  

Јерусалим спознају срца –

благодатну силу Животворног Крста – 

да свим народима жито зри

и бујају чокоти сладни –

да их храни хлеб...

и поји вино...

Славимо, Спасиоче, Тебе!

Молим Те, Боже –

да Покајање, Молитва и Љубав,

чисти личноносно – просветли

и сведе вештаствено*.

У Светлост се воздигне душа!

*вештаствено – материјално

СЕТНИ СТАРАЦ

Andrew Judd

Коло игра момче, вито, поносито,

ноге спретно сплиће – моме погледива,

груди беле жари око виловито –

девојака смешак радост му је жива.

Хармоника свира и моравац плете,

младост радо пева – ори грло бело,

момак коло води и опанци лете –

запеваше гласно: Село моје, врêло...

Развило се коло – шири се весело,

земља плодна дрхти – класје је узрело,

у грудима миље младости за прело.

Сетни старац сам је и гледа у дане

кад су ноге босе на ајгиру чило

мериле атаре – сада напуштене.

ЖАЛОПОЈНИ ЦВЕТ

Љиљана Антић Либра

У оку врана – црн јој цео свет 

и сипа све што зре у стрњике.

Језик јој пецкав жалопојни цвет,

а кад запени лавље је рике.

Из ока вреба тканица кљуна,

кукуту сеје – направи врежу.

Невидна расте отровна круна,

безвидни паук ту сплео мрежу.

Зрели гроздови рујних капљица

светлуцави су ко свици пали –

истине беле без кошуљица.

Вијуга река – босиљ-коприве,

камену ружу плодовно зали –

дивљи у касу ‒  стрижене гриве.

ШУМ ЈАСИКЕ

Милена Павловић Барили

Шум јасике зове из земље предака,

титрају имена у зрцалу рата,

у даљини тече чемерница река

и точи ми отров палацање сата.

Туче празно, реско, ударање клатна,

буди мук тамнице – сломљене младице,

лелујају сене – поноришта ратна,

вране и славуји – загрљене птице.

Нанизани часи – число* и прашина,

раскрилила суза зарђала лисја,

чегрт прапораца, шуштање тишина.

Хладне су и мудре праскозорне росе,

расточише гајтан који месец засја –

шум јасике копни низ казаљке босе. 

*число – број