СИЛВИЈА

Kelvin Lei

Било како било, ти си увек ту,

Дрхтави дах на крају моје жице,

Водени лук који прескаче

Мој водени бич, блистав и захвалан

Дирљив и захтеван.

    Силвија Плат – Медуза

Колонаду страсти вреба Медуза!

Из огледала пишти срце,

каскада крви и мачји векови,

стаклена верност,

оргијање ума.

Утробне лати вежу за земљу,

а оку Кербера душа је роб –  

лептира пламено небо –  

гласови у глави

светкују, јаучу!?

Под стакленим звоном  

стигме жалац палаца –  

демон грозомори,

светлост тоне у саркофаг –

смеје се Огледало!

Из жеђи за слободом

пулсира Фениксов лет!

Смрт је успон –

растакање у онострано

и калифонију анђела!