 |
| Алфредо Родригез |
Гром из ведра неба зажди у двориште,
преживели пиште – затрли им путе,
очи наших старих суза пуне тиште,
а деца шерване и ништа не слуте.
У пламену горе сунчане године,
а тешки облаци бацају копрене
преко лица, ума – колоплетно сине
траг жара живота из судбе угљене.
Корак ми је тежак – у глави су птице,
тихе питалице са крилима гарним.
Скупих зрна искри да угреју лице
и угасе свице, децу да нахраним.
Заплесаше руке – око гар разгрне,
опрљене, снажне, ничу ми године.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!