 |
| Љиљана Антић Либра |
и сипа све што зре у стрњике.
Језик јој пецкав жалопојни цвет,
а кад запени лавље је рике.
Из ока вреба тканица кљуна,
кукуту сеје – направи врежу.
Невидна расте отровна круна,
безвидни паук ту сплео
мрежу.
Зрели гроздови рујних
капљица
светлуцави су ко свици пали
–
истине беле без кошуљица.
Вијуга река –
босиљ-коприве,
камену ружу плодовно зали
дивљи у касу ‒ стрижене гриве.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!