СТРАСТ НИЈЕ ЉУБАВ

Jean-Gabriel Domergue

Гледамо се немо

после много година –

стрељаш ме из ока сјајем.

Желим да ме огреје тај жар,  

да ми грану мириси пролећа    

кад нам је тела музика носила, 

у жељи расле беле раде и љубичице,

страст их брала росне и пркосне.

У руке грабљиве сплетене

беле раде су се предале,

на љубичице ноћи су мирисале.

Стрељаш ме из ока блеском –

испијам искрице.

Вратићу ти зраку сваку,

у њој се ушушкати 
да ми опростиш бег

кад те у њих утиснута

жедна жеља огреје, 

одведе у нашу долину

и распе латице по лицу.

Моја страст ће те загрлити     

јер желим, као и ти,  

да коло још једно

несташно заиграмо.

Све пупољке наше  

тајне, давне, залеђене

од времена ћу украсти.

развити, плетеницу сплести

и твојом руком расплетене

косе украсити.

Мирис ћу жедно упити  

и побећи опет.

   

Желим –

да те љубим!

Али те не волим!

Не волим!