ОЧЕ НАШ...

Дисхармонија урлика гладних

Ломи нити које народе спајају

Челик се извија – стакло пуца

Земља гори – лед је у људима

А невиних јаук пара васиону

Грабим дјецу из крхотина:

Тешко мени – гдје ћу с вама!

Стакло ме сијече, челик стеже

А бјесне урлици –

Вукови све ближи

Оче наш…

Милују ме руке миле:

Мама, не плаши се се, не дамо те!

Страх ми утробу кида:

Гдје ћу с вама? – Куда?

У канџе вуковима не дам!

Ватра ме пали – лед леди

Сама на испуцалој земљи  

У процјеп клизам

А раље острашћене 

Крваве све ближе 

Оче наш… 

И чудо се деси!  

Док ме стежу мале руке

Бљеште плави сафири и црни дијаманти

Расипа се плава и црна свила по раменима 

Рука ме невидљива дирну  

Рука ме невидљива поведе

Отвори излаз из леда и ватре

Сигурно ме води

И боса по срчи газим

До слободе

Оче наш…

Мај 1992.