РАЗЛИСТАЈ

Улиј своје дамаре у моје изворе

и трептајем зене разлистај поноре,  

све валове плиме гладне несанице

да се лати шире тајног цвета птице.

Расцветану вини ме врху литице,

да додирнем небо, да заледим свице,

на обалу спусти низ реку планинску,

озвездане стопе певаће по песку.

СВЕТЛОСНИЦЕ

Сећам се песка пусте далеке

посуте срмом обале тамне,
наше плиме и вриска осеке,

живе у жеђи душе ми ломне.

    

Сад знам зашто се месец смејао  

таласању и мрешкању сена,    

звезданих пчела мед је сејао

по нама ‒ сања га магла зена,                

 

Време лопов нас у сузу скрива,

опсеном вара ‒ жеље лутају

сунцолике, а буја коприва.

Светлоснице у зору нестају,

али памтимо наша лутања –

не може красти блесак сећања.

НЕМИР ПЕВА

Немир из душе песму ноћу зри,

у звездано је снопље скривена,

разлетеле се птице, небо ври,

певају, тече река скривена.

Бој страсни пламти у јари ока,

бујају груди – плима прелива,

немирна река ћудљива тока    

насушне, крхке, међе подрива.

И водарице кљуцају клице   

свенуле, скрите у мисли студне.

Даљине пламте, певају птице

невидне оку, у срцу будне.

Несан разуђен носи стихија,

немире душа у песму свија.

НЕВИД

Под месечевим смешком жеља зри,
у звездано је снопље скривена.
Разлетеле се птице, небо ври,
цвркућу – тече тајна румена.

Песме лију у невидне реке 
понорнице, а дубине сладне.
Ти и ја смо две воде далеке,
одсјај у оку истине једне.

И врисну страсна из жара ока

и хрле груди у цвет дланова.

Немир је мисли ватрена река
    

и тајно, жудно, по пути снева.

И трен ватрена стихија ломи

душу и тело, а невид громи.

ЖЕНА ЈЕ ТАЈНА

Месец се смеје, срма му цвета, 

каме сијају, кују оштрице –

ил' су то будни звукови лȇта,    

из игре тела жудних креснице.

На игру киша звездана лије –

мрежом прекрива, плави, осваја,

лишће шушти нежне мелодије,

човек жену осећањем ваја.      

  

Даје се стидна мушкарцу жена    

и смели му плаве је таласи –

руши се међа, једна су сена,

чедност се блудним вриском огласи.

Кад човек жену срцем опија

чедну и блудну страст joj испија.

ОСЕЋАЊА

Срећа је –

сјај у оку,

лептир на усни

и вечно сећање

на босе ноге,

први плес,

у машталици лет

и дрхтање брезе

у сумраку.

А крик је –

олујни трен

кад усне такну лед,

увене цвет

и одлута ум

са плодне пољане

којом ходе 
Љубав и Човек. 

ОДЈЕК

Кад ужели душа свитање  

суну се из мисли орлови   

и досегну небне путање     

да на плес ме поведу снови.

И заплешу васкрсле сене,

све прошло ми ослика сета,

очи видим – теку у вене –      

твој лик ми на грудима цвета.

Звоне звона светлу у мени,
вино пије  хлеб на уснама,

пој птица ври – небо пламени,
времена је ехо у нама.    

СЛАВИМ ЖИВОТ

Седам гора и мора сам прешла

у Аладиновој пећини била

и у осињем гнезду,

са јужним ветром једрила,

морских зора мирисе пила,

плесала под црвеним сунцем.

Летела сам машталицом, 

спавала у корову, 

а сузе у осмех скрила.   

Скупила сам ожиљке, 

свила их у лавље раље

да им не приђе нико.

Испод месечеве тајне певам,

испод оловног неба сањам,

славим живот пехаром пуним и празним.

Не дам да у души усахне милост, 

истим кораком газим 

закоровљеним пољем и њивом плодном.

Љубав је у мени жива,

листају се изданци здрави – 

све ћуди живота мирисом грле. 

ПРВА КАПЉА

У првој капљи росе     

урезан ти је лик

и напаја

све моје пустиње.

Кад сам жедна

успем ту капљу у мисли,

заробим искру сунчану   

да обасја ми дан.  

Видим те поред мене,

увек ћутиш,

погледом ми судиш.

Немој.

Не знаш да

живот је пресудио.

Немој и ти,

погледај ме жедно,

осмехом загрли

и љуби ме,

воли као некад,

снагом прве капље росе.

МОЋ СЕЋАЊА

Сунце се немо у иње сплете, 

жедно у леду, тихо је, трне,
        

ал' од ватре из дубоке сете

леденице све се распламене.

Узнемири се море у мени,

бура у крви, таласа, пени,

певају птице, слике ме  вију,    

сећање зори, а сузе лију.

 

Твог бистрог ока чаробне моћи

валове дижу, време не жури,

и ватру точе у самне ноћи,

логос ломие ко барку у бури.

НЕСТА БЛЕДОГ ЛИЦА

Жедни плес свира виолина,

од макових лати руке

привиле се на струк

жене бледог лица.

Стопе су лагане плесача,

а свилена кошуља

милује хаљину

жене бледог лица.

Тршава коса човека игра,

шкакљиво јој чело дира,

маме га усне

жене бледог лица.

Он плеше и пева,

уснама усне мами.

Жена румени –

неста бледог лица!

ЧУЈЕШ ЛИ ЈЕ

Плишане си љиљане

у душу ми посадио,

распевао птице уснуле,

разиграо руке пусте

и звезде уткао у мисли – 

волим те, и нећу ти рећи  

да дишеш ми у тамама,

струјиш у версама

скривено у сваком слогу, 

да ми цветају камене груди

од мирног немира твог ока  

и усана гласног мука. 

Улио си кап сунчану

у ноћ ми, самну, бездану,

разгранао руке суве – 

олистале су,  разбехарале,

јужњачког су пуне жара 

и мајских трешања.

Жена је опет будна,

у позној тишини сања

и снове у стихове тка – 

тихо у њима виолина свира.

Чујеш ли је у свом сну?

Чујеш ли је?

ТАЈНА ПЛЕШЕ

Ноћ, твоје руке и тајне блудне 

наготу мисли пале ми жудне,

лете, плешу, уз тебе се свију,

леполике се у зоре слију.

 

Тихо љубити, тихо се мора

тон уздаха да не чује гора,   

да се вране на нас не обруше,

да граком наше тајне уруше. 

 

Скривена сипи жеља, а жудна 

скиталица је чедна и блудна,  

у сјају ока ти скрасила се,

упила светло ‒ нахранила се.

Желим још пити сјај ока зрели,

жудно испијмо све што сан жели

и нека тела поново горе –

и нека ватра пламти до зоре!

МОЈЕ СТАБЛО

Питаш ме –
волим ли те?

Тренуци с тобом  
пустили су корен 
у мисао, срце, душу –
и стабло се грана 
сунчаних листова. 

Бехарају лати беле.
Опија ме мирис. 

Ти растеш у мени...

ПЕСМА ЛЕПТИРА

Лептири лете и сија лице,

усне ти као грабљиве птице

пале на моје усне су жедне, 

извиру тајне дубине будне. 

  

Плави ме наша румена река

од жудног сева црног ти ока,

цвату љиљани, чедни, ветрени,    

тка их у венац ток занесени.    

Латице косу красе мирисне,

заплеле руке жеље су страсне,

чежњиве роје и етар боје. 

Утихле песме гласно стихују

и покидане струне спајају
јер буде лиру из душе моје.

ВОЛИМ ТЕ ЖИВОТЕ

Живот је – 

бео, црвен и црн,      

славуја срећа и кукавице плач,     

свилни цвет и вулкан будни,

благи ветар и грабљива олуја,

мирна лука и немирно море.

Спој је љубави и горчине,

милости и суровости,    

вечни круг сунца и леда – 
греје и мрви.

Многи су ми озебли дани,

многи су и насмејани.

Одевени у бело и црно,

ватрено и шарено,

у хору певају:

Волим те животе!

ПОЈ НЕМИХ РЕЧИ

Филиграни срца су везени

сунцем које палиш ми у зени.

Грлим те зрикаваца тајном,

невидном, а у песми чујном.

    

Олисталим те волим рукама

и као трешње зрелим уснама.  

Пољубац као грожђе заруди,

а буке зри и невидно буди.

То густо вино пијем без речи,

моја љубав је пој немих речи.  

МОЈЕ ГНЕЗДО

Живот у срце
зарива канџе. 
Лаје на жеље моје.

Дубина тамног ока 
скровиште је.
Угнездим се и сањам. 

Снови плешу,
милују и грле.
И одболим. 

ЛЕПТИР ЉУБАВИ

Љубав у душу житно семе сеје, 
на раскршћима ветрова траје,
усмери ларву да оклоп раздире
и рајска крила крену из чауре. 
   
Лептиру крила расту, шарене 
кад лију кише тамне, ледене  
јер се у љубав душа сакрије  
од вијугања скривене змије.   

Љубав животу убрза корак 
јер продире у ткиво топли зрак.
Храбро лептир из тамне чауре
рашири крила, развеје буре.