У облаку туге Стари мост бдије,
Неретва хучи, око сјете пије.
У бљеску смарагдном лутају
сјенке, болно им била куцају.
Погледи немирни пониру,
у ледену ријеку увиру.
Извире талас, кô крик прошли,
у осмијех дана давних жели
Утихнуо куцај бакра, срме,
одзвања туга са калдрме,
болно се ратом срушила срећа –
у Мостару не бехарају прољећа!
1992.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!