У ОКУ СОВЕ

Јуриша крдо ‒ бесни су ати

и копитима цепају сање,

расуће у прах чипкане влати

кад дим ноздрва запали ткање.  

Сукља пламен до неба високо

и змијски колут сине низ сапи,      

грабљиво гмиже, кљује ко соко,

светли истина – радосне капи.

Истина је пој славуја чедни,  

у оку сове мирно се крије, 

чека да чекић зазвони судни

да гнездо своје у нехај свије.  

Kад полети лаж ко грабљивица

истина смерна нечуј је птица.