НЕМИР УТАЖИ

У сјајном оку хир ти се буди

и не видиш да душа ме боли   

језерне зене сјај кад ми суди,  

а са усне грак гаврана сколи.  

Усне су моје брескве презреле,

љубе те снене строге погледе,  

жудне мамe у руј крви вреле,    

а боле кад ти усне побледе.    

   

Знај да сетне су ми ластавице,
лете у небо немирне птице,  

певају кад им туга нарасте 

  

и беле се у твој прекор спусте.

У блеску зене мир душа тражи,

загрли ме и немир утажи.