МАШТА

Сећање свија у зене свице,   

крије истину, немире блажи,

дрхтури птица – сетно јој лице

и труди се да крила оснажи.  

Смерно живи од сећања птица,

тајне у својој крлетки истка,

од звезда ниже их несаница –

перлице несна моћна су потка.

Кад старом стазом немир прохода,          

чежња јаву у сланутке свије

и сете своје тишини ода.

Невидљиви бој душе их лије, 

гласа се јава – сивило, зима –

несан је светли и маште плима.