ЕПИЛОГ

Пламене ноћне певају птице 

Блесак им жара време проџара 

И бисери клизају низ лице    

На олујне валове недара.

                                                        

У крилу су руке склопљене –    

Дрхте кô крила сломљене птице   

Моле лире ноте заробљене     

И мелодија обрише свице.   

Ланци песме из невидела      

Да не побегне жељу стежу      

Олујно се изли лава врела    

Поломи им и истопи врежу.  

  

Тиха је струна у лави чујна

Кô олуја тон дрхти набуја   

И песма ниче из лире бујна     

А из груди маслина уздарја.  

Епилог су бисери из хука     

Усна румена мирно крвари      

У крилу ломна почива рука   

Руде песме, а дрхте дамари.