СНОВИЂЕЊЕ

Измигољена из постељице   

у сновиђење лебдим,

у чаури склупчана

паучине црне.  

Из семена у грудима ничу

огромни пупољци мака,

ноздрве се шире,

све замириса.   

И заплесаше вилењаци

на звезданој путањи,

у сазвежђу сенки

око те слути,

  

у ледeни прах комете пију,

у земљу незнану носе 

где ме грле муње

дугиних боја

и чауру отварају, рађају ме

у давно завејано време

и неке модре пејзаже

међу четинаре.

Везана сам нити свиленом

за невидљиво стабло

с којег капа смола

и облива ме.

Моје тело од смоле

вилењак обгрли –

блесак ме пије

рођену!

29. јул 2017.