СЕТНИ СТАРАЦ

Andrew Judd

Коло игра момче, вито, поносито,

ноге спретно сплиће – моме погледива,

груди беле жари око виловито –

девојака смешак радост му је жива.

Хармоника свира и моравац плете,

младост радо пева – ори грло бело,

момак коло води и опанци лете –

запеваше гласно: Село моје, врêло...

Развило се коло – шири се весело,

земља плодна дрхти – класје је узрело,

у грудима миље младости за прело.

Сетни старац сам је и гледа у дане

кад су ноге босе на ајгиру чило

мериле атаре – сада напуштене.

ЖАЛОПОЈНИ ЦВЕТ

Љиљана Антић Либра

У оку врана – црн јој цео свет 

и сипа све што зре у стрњике.

Језик јој пецкав жалопојни цвет,

а кад запени лавље је рике.

Из ока вреба тканица кљуна,

кукуту сеје – направи врежу.

Невидна расте отровна круна,

безвидни паук ту сплео мрежу.

Зрели гроздови рујних капљица

светлуцави су ко свици пали –

истине беле без кошуљица.

Вијуга река – босиљ-коприве,

камену ружу плодовно зали –

дивљи у касу ‒  стрижене гриве.

ШУМ ЈАСИКЕ

Милена Павловић Барили

Шум јасике зове из земље предака,

титрају имена у зрцалу рата,

у даљини тече чемерница река

и точи ми отров палацање сата.

Туче празно, реско, ударање клатна,

буди мук тамнице – сломљене младице,

лелујају сене – поноришта ратна,

вране и славуји – загрљене птице.

Нанизани часи – число* и прашина,

раскрилила суза зарђала лисја,

чегрт прапораца, шуштање тишина.

Хладне су и мудре праскозорне росе,

расточише гајтан који месец засја –

шум јасике копни низ казаљке босе. 

*число – број

МУДРОСТ

Љиљана Антић Либра

Оснеженој коси

облачне су мисли –

жарнице у оку,

злосутница у срцу

громогласно ћути.

                                                                  

На усни је славуј –

облаке у паучину

заплиће.

Мудрост је извор

питомог бистрог

жубора времена.

МОСТАРСКЕ СЛИКЕ

Мостар је остао у капљи сузе –

Неретва ледна кад у вир граби
Термометар на 50 степени
На зиду поред апотеке
На стопалима катран Мусале
Игранке у сали „Абрашевић“
И у башти хотела „Мостар“

Дружења у „Неретви“, „Бристолу“, „Ружи“
Корзо од „Јагњета“ до „Бање“ –
Нови на Лењиновом шеталишту
И Гимназија „Алекса Шантић“
Сада „Доминик Мандић“
Парк, љуљашке, песак, тобоган
Остао је мајстора Хајрудуна мост
Срушен 1993. нови завршен 2004.

Кроз сећање пролазе –
Ашчинице Кујунџилука
Стари мајстори, ретки занати
Скокови са Старог
Сликари поред Неретве
Омиљени вајар Миливоје Бокић
Кућа Алексе Шантића
„Пећина“, Рондо, Партизанско гробље
Ћудљиве мостарске кише
И оне распеване Мише Марића
Један човек и "Мостарске кише" Пере Зупца
И јулски дан – кишни, кишни...

Враголије од јутра до акшама 
На Циму брање шипака
Љубичица и висибаба
Првомајски роштиљ на Буни
Прве трешње и први пољупци
Са Вележовог стадиона чујем –
„Напред Рођени“ –
Јарани скачу, вичу, вичу...

Нижу се, играју слике –
Велике пијаце изнад бесне Неретве
Смарагдно зелене, понекад земљане
Жагор тепе и дрвено магаре
Студентске игранке у „Индексу“
За асталом скупљени, згурени
Млади, насмејани и распевани
Сунцем прве ватре грејани
Дочекујемо зоре
Уз вицеве и истините приче
О мостарским лискама
Испитима, професорима...

Генерација моја је расута
На све четири стране света
Остале су стопе на калдрми
Отисак срца у ветру и бехару –
Сећања радости младости
Увија душу у облак сунца

Неки нови клинци пију сада
Сунце и ћуди Мостара –
Нек живе – нек не ратују!
Нек се воле! Само нек се воле!

ПЛАМЕНА

William Whitaker

Кад загрми ноћ у мени,

усне од кукоља горке,

руке од чичака болне,

потечем у сновиђење.

Као змијски цар вијугам 
у кошуљици звезданој,

пламену снагу трошим

да се не скаменим.

Загрлим стабло јаблана,

плаве дубине досежем,

летим слободно – птица сам,

у васељени дишем.

Бели и црвени снови 
растворе ноћ у мени,

Звездано ткање набуја!

Зора сиву кошуљу тка!

2. фебруар 2018.  

ИЗА ЛИНИЈЕ

 Freydoon Rassouli

Не бери крин

латица белих,

из камена израстао,

не дирај заносне

у версе утиснуте

страсти јужњачке,

не слушај песме

из нечуја израсле –

понорнице жубор.

 

Кад се душа преда
Светлости –

милости истине,

потечеш у Тајанство – 
у дубине бескрајне 
разговора душа,

неисказиво озарје срца,
и твоја суза разлучи
чисте Љубве реч – чекам те!

25. октобар 2018.

СУШТАСТВЕНО

Јован Поповић-Дете са јагњетом

Зарони у видљивог вреву,
у тишини отрезни слух,
за благодатну Светлост 
срце отвори.

Живот је трептај
у бескрају суштаства,
жишка 
у вечности Васељене.

22. април 2019.

У ЗРЦАЛУ ИСТОРИЈЕ

Оља Ивањицки

24. март 1999.

У Милосрдног анђела

скривен

покренуо се несој

бесловесно.

Звук, прасак, самовољни лет,

хучи небо, земља гори,

циљ је: човек, дете, пас,

птица, мост, црква...

сваки покрет –

све што има срце и част.

Касетне бомбе прскају,

уранијумом хране,

утуле светло и смех,

у тамник затиру земљу и народ 
и чине невиђен грех.

У зрцалу историје

неопрост је –

безочност, 
срам и суровост

за незаборав!

24. март 2019.

СКАДАРЛИЈСКА НОЋ

Силва Вујовић

Вековне облутке

преливају сенке.

Скадарлијска ноћ

будна је, бурна.

Шешир на столу,

виолина цвили.

Песнику нектар

крчмарица точи.

  

Топи животока усуде,  

лице му заре звездице,

а месечево млеко

у несан лије

Чаше се празне,

перо се оштри,

салвете исписане

вином преливене.

Тихо виолино!

Видиш да мутне

сенке песнику 

играју у оку.

Пусти га да снева

до следеће ноћи.

Фењери гасну!

Зора руди!

ВИНСКА ИСТИНА

Dario Campanile

У виногорју узрела свила –

бела и црна сунашца сладна,

кљуцају птице и шире крила,

тоне у коло душа им жедна.

Вино заигра – скаске испева,

сјаје се перца ко класја плодна,

Дионис пева и дуга сева –

боји је моћ из чокоћа родна.

Божански буке нектара прија,

помами чула – успламте птице,

виска истина пенуша, буја.

 

Успали срца света питка кап,

магли се поглед – прште севнице,

врисну дитирамб – пију наискап!

29. октобар 2018.

ЗАДУШНИЦЕ

Омер Бербер

Свету тишину

над могилом

резбари мисао.

Руже ничу –

беле, црвене, црне.

У једро мирис продире,

вртложи, буја.

Животни мурал

бриди у оку.
Дланови се љубе –

калифонија буја,

из светлости струји.

Мир се у души 

поменом драгих рађа.

2. март 2019.