17. мај 2019.

ПЛАМЕНА

William Whitaker
Кад загрми ноћ у мени,
усне од кукоља горке,
руке од чичака болне,
потечем у сновиђење.

Као змијски цар вијугам 
у кошуљици звезданој,
пламену снагу трошим
да се не скаменим.

Загрлим стабло јаблана,
плаве дубине досежем,
летим слободно – птица сам
и у васељени дишем.

Бели и црвени снови 
растворе ноћ у мени.
Звездано ткање набуја.
Зора сиву кошуљу тка.

2. фебруар 2018.  

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић