МОЈОЈ МАМИ

Светле тамним сјајем очи миле добре

Болна гледам милост лица глатка бледа:

Сине, чувај тату, дан је да се мре –

Срце ми стеже брижност погледа

Суве сузе гребу, поглед ми је бистар

А горак је ваздух и реч ми је пуста –

Мисао ме сече, пече, вришти ветар  

У прозоре гране бубњају храста 

Копне руке мајке, меке као дечје

Љубим их и чврсто стежем уз мој скут   

И примам милу главу у наручје

Да испратим је на последњи пут

Саме смо, очи су јој пуне светлости

И до врелине лица хлади се тело –

Лете ми мислима слике прошлости

Њен уздах копни на моје срце свело    

 

Драга ми је глава клонула на груди

И тело у ком сам из зрнца изникла –

У мени посан крш и камен се буди

Нећу плакати – главу горе је рекла

Купам је – снагу ми Анђео мој пружа

И у бели вез облачим јој тело –

На усне стављам лати белих ружа

Мамин мирис бди у души неувело.     

23. октобар 2003.     

САМО ЉУБАВ ГРАДИ

Мом брату Тихомиру

Кад месечева суза капне на усне

Вртложе се мисли, заробе у несне     

И у нестале жеље у неповрат –

Рат сече главе, води у суноврат.  

Велики невине опсене и трују –

Ратни пси профит од наше крви кују

Смеју се, богате, док се борба бије

Руше што су створиле генерације.

Младост од младости под оружјем страда

Узалуд јер ратних хијена глад влада  

Сви смо исти, исто нас гранате косе

И све мајке децу испод срца носе.  

Кад нам пород расте душе се пуне 
Кад устаљено руше, старе буне  

И тад су радости, живот соколе

Кад их рат усмрти, исто нас боле.

Имена нису иста, понор је исти – 

Из гротла ратног како у живот пусти

Да л' ће узданице лозу наставити

Баке и деке унучиће грлити?!

Децу рат коси, дело је нељуди 

Ништи што нас спаја, што љубав буди

Младост треба да учи, пева и ради

Воли и диљем планете живот гради.

Мом брату је бистро тридесета текла

Омиљен, стамен, уман, часног порекла

Кобног дана му се изгуби сваки траг                                          

После двадесет две зиме глас црни праг.

У гнезду ми почива уз родитеље

И животне слатко-горке листам жеље  

Шта је могло бити, а није и знам   

Да лажу што нам кажу, све лажу нам. 

Исто се смејемо, плачемо, сви смо исти!  

Један је Свевишњи – поделели га злости  

Мир и Милост даје кад се срцем молимо

И учи нас да у миру добро чинимо.

Људи, да нам ум не отврдне, мислите

Не верујте хушкачима – Живите!

Лаж говорника са трона народ јади –

Живот је један – зло рови – Љубав гради!

Јул 2015.

КАЗНА

Канџија кожу сијече,

са усана отров тече.

Ријеч кљује буру крви,

невине мукло мрви.

Канџија сијече бијесна,

ужива немилосна.

Мисао трне, крв лије,  

јарна зјена тијело бије.

Канџија сије злост,

слади је бол, нијемост.

Бљеште крваве очи,

зуби рију по нејачи.

  

Канџија у крви плива,

у сјеченој маси ткива.

Крв липти и клија казна, 
граби тама тиранина. 

За невине звона звоне!

Канџија тегобно тоне!

Свјетло истине је пије!       

Џелат дрхти – касно је!

1992.

РЕКВИЈЕМ

Миришу недра јесења бујна,

злате, црвене, хаље зелене,

немир ветра, заводљива чујна

вије лиске – плешу занесене.   

  

Шапат ветра слуша стидно сунце

и реквијем шуштавих листова, 

а сплела је киша снажне ланце, 
време зимских најављује снова.

Лисје се купа – игра у ропцу,

зна да последњи му је уздисај,

јесен љуби – смрт јој у пољупцу,

епитаф пише зима за смирај.