У ОКУ СОВЕ

Јуриша крдо ‒ бесни су ати

и копитима цепају сање,

расуће у прах чипкане влати

кад дим ноздрва запали ткање.  

Сукља пламен до неба високо

и змијски колут сине низ сапи,      

грабљиво гмиже, кљује ко соко,

светли истина – радосне капи.

Истина је пој славуја чедни,  

у оку сове мирно се крије, 

чека да чекић зазвони судни

да гнездо своје у нехај свије.  

Kад полети лаж ко грабљивица

истина смерна нечуј је птица.           

МАШТА

Сећање свија у зене свице,   

крије истину, немире блажи,

дрхтури птица – сетно јој лице

и труди се да крила оснажи.  

Смерно живи од сећања птица,

тајне у својој крлетки истка,

од звезда ниже их несаница –

перлице несна моћна су потка.

Кад старом стазом немир прохода,          

чежња јаву у сланутке свије

и сете своје тишини ода.

Невидљиви бој душе их лије, 

гласа се јава – сивило, зима –

несан је светли и маште плима. 

НЕМИР УТАЖИ

У сјајном оку хир ти се буди

и не видиш да душа ме боли   

језерне зене сјај кад ми суди,  

а са усне грак гаврана сколи.  

Усне су моје брескве презреле,

љубе те снене строге погледе,  

жудне мамe у руј крви вреле,    

а боле кад ти усне побледе.    

   

Знај да сетне су ми ластавице,
лете у небо немирне птице,  

певају кад им туга нарасте 

  

и беле се у твој прекор спусте.

У блеску зене мир душа тражи,

загрли ме и немир утажи.  

ЕПИЛОГ

Пламене ноћне певају птице 

Блесак им жара време проџара 

И бисери клизају низ лице    

На олујне валове недара.

                                                        

У крилу су руке склопљене –    

Дрхте кô крила сломљене птице   

Моле лире ноте заробљене     

И мелодија обрише свице.   

Ланци песме из невидела      

Да не побегне жељу стежу      

Олујно се изли лава врела    

Поломи им и истопи врежу.  

  

Тиха је струна у лави чујна

Кô олуја тон дрхти набуја   

И песма ниче из лире бујна     

А из груди маслина уздарја.  

Епилог су бисери из хука     

Усна румена мирно крвари      

У крилу ломна почива рука   

Руде песме, а дрхте дамари.