ЧАРДАШ

Да ли много тражим

кад пупољак тражим,

благо, да оживим сан,

вене, а неразлистан?

Развијам крила пркосне зоље,

сејем невене у пелина поље, 

узру ми цветови мирисни,

прах су времена, а росни.

Заплешем чардаш ноћни јаросни,

хаљина ми се црвени, бесни,

распем сунчане лати невена 

и течем у дан смерна, румена.

Смејем се свима од сна саздана,

крећем се у омчи сваког дана.

Слатки су плодови бесане ноћи!

Од судбине лек је плес у самоћи!