ТИТРАЈИ

Пева голубица 

Младост

 

Пршти ватромет

Поглед

Дуга се свија

Жеља    

Муња дрема

Страст

Копље црвено   

Љубав

Пој славуја  

Ноћ 

Гнезде се вране

Врисак

    

Загрљај дана    

Равница

Све ушћу тече

Живот.

ТАЛАСАЊЕ

Ветар врели  

искре у оку

таласа ‒

слутим.

Ветар врели

отапа срце,

снег тече ‒
плави.

Ветар врели

листа мисли,     

роје се ‒

дрхтим.

Ветар врели 

полен по пути  

сребрној сеје ‒  

желим.

Ветар врели  

милује душу,

ружа расте ‒   

љубим.  

Ветар врели  

у зрело класје 

заронио ‒

волим.                                                       

ЖИВИ САД

Дан трне и осваја ноћ,

сети се мене у поноћ

кад мисли сетне полете

рукама које су грлиле те.

Сети се мене кад те сколе

сене у тами, па опколе  

и урониш у давне дане,
кад роје жеље недоткане.

Сети ме се у постељи празној

кад ти тело обујми неспокој,

мисли лете очима јој тамним,

а ја море и загрљај с њим сним.

Заборавимо све дане сетне,

живот карте не дели повратне.  

Све што имамо је овај немир,
нек у њег стане цео наш свемир.

САН ЈЕ СТВАРАН

Видим,
Клиза ти на усне 

Суза нема ‒

Пијем је

Осетим,
Вир ти мисли

Веђе скупља ‒

Моја рука не да

Видим,
Чвор ти туге 

На длану спава ‒

Милујем га

Осетим,
Трепти ти жеља 

У грудима ‒

Грлим је

Осетиш ли,
Моје груди

Дрхте над твојим ‒

Сан је стваран!

У НАМА

Прислони ми на груди срце 

Да из мутног тог ока 

Све туге попијем

Сунцем их обасјам

И претворим у страст

Веруј ми да мелеме

У рукама пустим имам

Топлином ћу груди 

Све ледене испарити капи

Под капцима тим мразним

Засућу их чаролијом

Да замиришу стрњишта

Да уберемо пољубаца букет

Увенути неће никад ‒ хајде!

Прислони ми на груди срце!

ВОЛИМ

Чекам те вековима 

да лед у души отопиш, 
распеш звезде по пути  

и тетовираш
уснама на грудима –

Волим те ‒ Волим!

Зовеш се Љубав –

у сенку ти се стапам,

да те пратим, 

да ме осећаш, 
да се уткам
у ока твога сјај.  

ЉУБИМ ТЕ

У сребрној шуми

језеро светлуца,

вода од меда и леда

мирно се таласа.

Буре ми у њедрима

од трња и ружа

у слике претвара.
Боле ме и воле!

Душа те љуби, руке грле

јер знам ‒ осећам

и кад болиш ме 

волиш ме!

СУСРЕТ

У предвечерје живота

У багремовој крошњи

У белини јој мирисној

Жељама си свио гнездо

Кад почео је сјај да опада

Са мисли дугиних боја

А страсна крв да тамни

И у камење се груша 

Полетеле су птице белe 

Из недара ми заспалих

У оку твом класје 
За кору хлеба траже 

Нахранио си их 

Крилима те милују

И грле душом –
Теби песме певам!   

ФИЛИГРАН

Занесене ти у погледу дубине

Уточиште су вековне тишине

Те тамнине крију тајне оковане
Благо у ланцима лађе похаране 

Дланове спустих у дукате злаћане

И утках у вене душом филигране    

Сијају ноћу кад у небне модрине

Утапам немости бучне ми тишине

У тој чипки златној певају сирене

Чујем их, све моје немани опчине

И охрабре да разиграм дане
Које кроји живот, а ненадане.  

ГЛАДНЕ ПТИЦЕ

Сенка сам која те прати             

И за твоју љубав живи

Окрени се ‒ обликуј ме

Утисни у мисли

Жудњом ме дотакни    

Цвркут ноћни нек је води

Знаш, она песма птица 

Гладних наших  

Свиј ми руке око врата

Почни корацима танга  

Усне ћу на уво да ти прислоним 

Под капцима лед дахом отопим  
               

У жеље ћу медено саће

Цело да ти излијем

Загрли ме тајном тишином 

И ћути ‒ само ћути

Предај срце игри

Па у корак валцера утони

И љуби ме, дуго, дуго…

И љубићу те, дуго, дуго…

ГНЕЗДО

Жеља те гледа, из душе лије   

и расплиће ми челичну стегу,

нежно гнездо сан у оку свије,  

поглед цвркуће, птићи се легу.          

  

Сунце од птичјег цвркута гране   

и зелене се драга сећања,   

а додири их несташни хране 

из скривених нам давних лутања.

ОСЕТИ

У погледу ти пијавице

И сунце је источно 

Хајде, додирни ме

Муком тих усана стиснутих 

Да изгризем ти из грла

Киселог нара оклопљена свилом зрна 

И насладим се смоквама

Распуклим, презрелим 

У жудној тој души, знам, расту

 

У рукама ми спавају змије

Ватрене, грабљиве                                    

Жеља жарног југа их греје  

  

Око тебе свијаће се и сладом тровати

Да горка река у заборав тече

Док жудња спаја далеке обале  

Срце ми је планина с дивљим зверињем

А срна спава у грму склупчана

Не плаши се дивљине

Осети да је варка, а истина срна питома

Залутала у блесак твог ока

Трепери кô лептирица

Тражи пут уплашена

Тражи пут занесена љутим зрнима из нара

И сладом отрована из неубраних смокава

Осети ме – додирни!

Додирни – да оживиш ме!

Додирни – да оживим те!

ОГЊЕНИ

Лик твој долута 

кроз маглу ока, 

осетих уснули 
лептири прхнули,  

осетих  немир 
утихле брезе,

  

осетих лахор
додира усне,

видех цветају 
два бела крина.       

Огњени бич 

жеље наше смрви.