ИЗ ЧЕЖЊЕ

Не, нисам ово ја 

Ово је сена мене    

Нестала сам у кишној ноћи    

Да ли је небо плакало  

Или ја ‒ 

Не знам  

Не сећам се  

Али добовање капи памтим  

У срцу барице памтим  

Очи ме твоје чувају   

Том искром живота летим  

У ноћ   

И теби долетим  

У сан ‒

Насмејан

У руке раширене

Из чежње нам вечне.

РУЖА МЕСЕЧЕВА

Из оштрог трња руже месечеве      

Расту дугиних боја латице–          

Блеште у тами       

  

Цветна се круна на звезди њише    

У оку јој свица пламен –                   

Осветли неспокоја плес      

У блеску свица трепере      

Плач и осмех, трн и латице –       

Плешу загрљени    

Цакле се погледи пламени

Желе лепоту убрати –   

Далека је ружа месечева.

ПОЛЕН СНА

Мисао си таме ока

за блиставих снова лет

зрело вино, лековита травка 

са планинске врлети

за распусних свитаца плес

кад заболи живот.    

Мирише ти из ока пролеће

ливадско бокора цвеће    

руке се у воћке гранају

полен сна их плоди

да расту и зру и

сласни сок лију.

                                                            

Сок њихов низ груди тече

сипа у врело неуврело 

док певају и плешу мисли 

на расцвалој ливади

где беле раде лати расипају

и бели тепих сна засипају.        

Пахуље крхког маслачка

ветар по грудима веје

злати се иње на сунцу

лети до осмехнутих птица

певају о две планинске реке

које су ток у камен улиле.

Сунчева ружа насмејана

јутро засипа латима

осмех са усана краде.

Не буди ме сунце варљиво
да сањам још хоћу!

Сан је најлепша стварност!

ИЗ МАГЛЕ ОКА

Сива голубица

тајанственог срца

из сребрне магле ока

развија крила и кида
земаљску паучину.

Изнад облака лети 

умивена пламеним

кишама несаним.

Хербаријум цвета,

прпошно је греје

да раскрила – гори 

изнад спознаја горких,

замки понорних,

утвара моћних, 

у златовез и нектар 

снохватице скривена.