ТАЈНА ШКОЉКЕ

Anne Siems

Душа ми је
ретка шкољка
претвара
камен у бисер –
немире у мирну
усидри луку

кад завлада бура
и разбије мисли
олујне речи
усне оћуте –
утону у тихи
времена сјај.

МАРИНА

С том девојком у тами прозора
– Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

               Марина Цветајева – Сусрет

У огледалу дете и жена

и стих од крви, млека и меда.

У њему ритам ломности стена,

сунца, олује – богатство, беда,

прогонство мајке и чедо гладно,

а Сергеј* ратник – црвено-бели

скривен у тајне кȏ морско бездно.

Тонови лире по крви жели –

усуд свој пева Мусја прогнана.

У најлепши цвет стасала руски –

Марина је гром – коб распевана.

Преливају се горки бокори

мајке и жене – бол срца рески

у тону стиха анђелски хори.

*Сергеј Јаковљевић Ефрон – муж Марине Цветајеве

СИЛВИЈА

Kelvin Lei

Било како било, ти си увек ту,

Дрхтави дах на крају моје жице,

Водени лук који прескаче

Мој водени бич, блистав и захвалан

Дирљив и захтеван.

    Силвија Плат – Медуза

Колонаду страсти вреба Медуза!

Из огледала пишти срце,

каскада крви и мачји векови,

стаклена верност,

оргијање ума.

Утробне лати вежу за земљу,

а оку Кербера душа је роб –  

лептира пламено небо –  

гласови у глави

светкују, јаучу!?

Под стакленим звоном  

стигме жалац палаца –  

демон грозомори,

светлост тоне у саркофаг –

смеје се Огледало!

Из жеђи за слободом

пулсира Фениксов лет!

Смрт је успон –

растакање у онострано

и калифонију анђела!

БРАНКО

Отад, ево, мину пола вијека,

све спорије откуцаје бројим,

искри иње, примиче се вече,

а ја опет покрај Уне стојим.

Пребројавам потопљене дане

и враћам се у моје Хашане.

          Бранко Ћопић – На обали Уне

Добри чаробњак из пера бела

пушта змајеве и чуда триста –

деца се смеју – радост васцела,  

природа пева – пером је листа.

Сричу се слова куће јежеве,

приче се нижу пером сликане,

ратничке згоде – равне путеве

планини свикле страже бронзане.

Човек у Диву у миру ствара,

истинољубив и варку пара.

Сљезове боје, срце дечака,

видовитом жиг, све црња блага

из ратних дана – и копни снага.

На мосту* суза кȏ петровачка!

*Скоком са Бранковог моста 26. марта 1984. Бранко Ћопић је окончао свој живот, а опроштајно писмо се завршава реченицом: Збогом лијепи и страшни животе...