ЦВЕТ И СТЕНА

Мoja

малена,

у оку ти је

цвет и стена
херцеговачка.

У души детлићи

кљују и снохвате.

Лептири ти мисли,

ушушкани немири

у шаптаве шкољке.

У песме излиј ноћи.

Нек их белина пије,

немире перо мири,

душу распупоља,

исцели, олиста.

Извидај ране

и заплеши

Запевај.

Несне

твоје

ћутим.

Слутим

сјај свица.  

СИДРО

Трепериш ми кроз несан,

светлиш у свиленици

скривених жеља,

смешиш се.

Чујеш ли чежњиве ноте

кад пева немо срце,

а снохватица

буди трен.

Рујних слика лети пепео,

млад сјај ока пламти,

плешемо жедно

као некад.

Трајеш у души као бајка,

кормило и пловидба,

сидро у бурама,

моја Тајно.

ЗИМНО

Тик

Тик так

Ехо одзвања

Сломљена сата

Далек, дубок, језив

Будна у црној тишини

Горка сам и незнана себи

А коме да кажем како боли

Вода пуна трња

Кревет са шилима

Ваздух са иглицама

Ова празна соба злица

Тешким плафоном убија

Трајем у данима

Угљеним тегобним

Сви личе на пустињу

И устајем у глуво време 

Палим цигарету

Гледам пахуљице

Плешу, милују лице

И сликају прошле дане

Топе се радосне и бодре

Тихи глас ми шуми

Престаће овај погром

Мудро посеји и посади

Нићи ће воћке, убери их

Нека сок капа и пени

Ти пиши у тишини

Песма је пир душе

Река и отров упије

Источи све зимно

И живот осветли.

1. јануар 1993.

СНОХВАТИЦА

Ноћ

стеже,

немирни

ромори тон,

сева у тишини, 

свирају виолине,

негде гракћу вране,

чује се и хукање сове.

Копрена пада изненада.

Сама путујем у плавети.

Сновидим сјај сазвежђа,

крила ми звезде красе,

месечево жито сипа.

С тобом заплесах.

Како те дозвах?  

Да ли мисао 

створи те

жудњом,

а врелина

ока снохвата

загрљај наш јак

и душе нам сплете?

Дишем и пијем лакше

црне снегове и вејавице

из тамнине пуних облака

надојених несаним капима.

Волиш ме усијаним уснама,

кресницама прстију, и тела,

снохватицом ме привијаш,

ал пламсаји њени издишу.

Последњи магли и неста

јер тренуци лете, теку

у светло зоре, а жар 

остао нам у срцу,

гори жишкама,

нежницама.

Сјаји око,
искри 
дан.  

2. септембар 2017.