СНОХВАТИЦА

Ноћ

стеже,

немирни

ромори тон,

сева у тишини, 

свирају виолине,

негде гракћу вране,

чује се и хукање сове.

Копрена пада изненада.

Сама путујем у плавети.

Сновидим сјај сазвежђа,

крила ми звезде красе,

месечево жито сипа.

С тобом заплесах.

Како те дозвах?  

Да ли мисао 

створи те

жудњом,

а врелина

ока снохвата

загрљај наш јак

и душе нам сплете?

Дишем и пијем лакше

црне снегове и вејавице

из тамнине пуних облака

надојених несаним капима.

Волиш ме усијаним уснама,

кресницама прстију, и тела,

снохватицом ме привијаш,

ал пламсаји њени издишу.

Последњи магли и неста

јер тренуци лете, теку

у светло зоре, а жар 

остао нам у срцу,

гори жишкама,

нежницама.

Сјаји око,
искри 
дан.  

2. септембар 2017.

ЗЕЛЕНО

Зелено око поноћно прену

босиљне руке што видати зна.

Славујски пој је сунце семену

које у мени спава ко казна.

Зелене капи реке планинске 

напојиле су лутање зена.  

Нечујни ехо свица су ниске,

заспала лира – ватра путена.

Зелено је  моћ, рујне воћке слад.

Магија речи, инструмент рајски, 

буде у мени ехо румен млад.

И лети душа у чулни свемир.

Даљине моћни пун зденац горски

кроти усамљен светлаца немир.

МИЛУЈ

Милуј ме, милуј и страсти буди

да тонем снена у даље чарне –

распупала срж гладне је ћуди,

вир ћe те гутат, мађије јарне.

Миришеш жудно и ваздух игра,

свијају се у један дах била –

смеше се звезде, врти се чигра,

топоће нам крв, чара нас чила.

 

Капље по пути говор нечуја

и чарлијање на ушне ресе – 

плаве нас трнци и пламен буја.

Шкољка у углу шумове пије –

ноћу ти пева – песма донесе 

мађије моје од сна нежније.

НЕСАНИЦА

Ноћ

немир

несаница

самује птица
соли рубни зид

прошлост испија.

Светлаци вртложе

певају прозбу тиху

печатима у времену.

У тишину су скрити.    

Змај зграбио одсјаје

и покрао житиште

срећно и полетно

неизрасло семе.

И птица слике 
колоплетне

неуморно

свицима 
шкропи 
сабира 
срчу.

28. август 2017.